Trenutni tokovi širom Mediterana

Gotovo da postoji opšta saglasnost da je sadašnja evropska politika o migracijama podjednako realan i etički neuspeh. Bilo je sporadičnih pojava osude trenutne politike i zahteva za reformama tokom poslednje decenije, ali takvi argumenti su se mogli čuti znatno više tokom 2015. godine. Glavni razlog tome je, naravno, porast smrtnih slučajeva u Mediteranu; procenjuje se da je 1.700 migranata umrlo u prva četiri meseca 2015. godine, u poređenju sa oko 96 u istom periodu 2014. godine.

 

Slike 1 i 2 ilustruju procene nedavnog protoka izbeglica preko Mediterana, kao i broja mogućih smrtnih slučajeva.

*Cifre za 2015. su procene za celu godinu zasnovane na broju pridošlih i umrlih u prvih šest meseci 2015. godine. Podaci koji su korišćeni za 2015. uključuju i prva četiri meseca ove godine - kada je broj smrtnih slučajeva bio izuzetno visok - i nakon dva meseca, kada je veći broj pomorskih spasilačkih operacija smanjio ukupan broj smrtnih slučajeva na relativno nizak nivo, što objašnjava zašto su cifre za 2015. godinu u proseku približno iste kao i za 2014. godinu.(* Pritchett, Lant. Let their people come: Breaking the gridlock on global labor mobility. Washington, DC: Center for Global Development, 2006.)

Postoji nekoliko stavki u ovim grafikonima koje zaslužuju pojašnjenje. Prvo, značajan broj migranata je pokušao da pređe Sredozemno more tokom skoro cele poslednje decenije, dok je potpuno neprihvatljiv broj onih koji su umrli u tom pokušaju. Drugo, broj migranata i broj umrlih je znatno porastao u protekle dve godine.

Šta objašnjava ovoliko povećanje u broju ljudi koji su spremni da prevale težak i opasan put preko Mediterana? Akademici obično analiziraju migracione tokove koristeći push/pull (odbijajući/privlačeći) okvir. Faktori koji utiču na odluku o migraciji su kategorisani u „pull faktore“, koji čine zemlju destinacije atraktivnijom i „push faktore“, koji čine zemlju porekla manje privlačnom. Ideja je da će se pojedinac odseliti ukoliko proceni da će njegova očekivana vrednost u zemlji destinacije biti veća od njegove očekivane vrednosti u zemlji porekla. Postoji nekoliko problema sa ovim okvirom. On ne uzima u obzir uticaj postojećih društvenih i ekonomskih struktura, a ne može uzeti u obzir ni motive, na primer, diversifikacije rizika; međutim, koristan je za pružanje uvida u trenutne migracije preko Mediterana.

Ako posmatramo na ovaj način, onda možemo objasniti naglo povećanje u broju prelaza preko Mediterana, što je rezultat povećanja „push faktora“, pri čemu se tekući građanski rat u Siriji i kontinuirano postojanje duboko represivnog režima u Eritreji obično doživljavaju kao dva najvažnija. Međunarodna organizacija za migracije (IOM) je zapravo okarakterisala građanski rat u Siriji kao „najveće kretanje ljudi nakon Drugog svetskog rata“, uz procenjen broj od osam miliona ljudi (od procenjenog ukupnog broja stanovnika od 22 miliona 2010. godine) raseljenih unutar zemlje i četiri miliona koji su u potpunosti napustili zemlju. Važan faktor doprinosa toj činjenici je bio destabilizacija Libije; efektivan ukupan pad državne sposobnosti od 2011. godine je omogućio potencijalnim migrantima relativno jednostavan put do južne obale Mediterana, i obezbedio krijumčarima ljudi relativno pristupačnu bazu iz koje će delovati.

Ovo nije problem koji će jednostavno nestati. Brodovi puni migranata stižu svakodnevno, a bilo je i izveštaja o tome da postoji skoro 600.000 ljudi koji u Libiji čekaju priliku da pređu. Pored toga, kontinuiran „luk nestabilnosti“ oko istočnih i južnih granica Evrope ne pokazuje znake stabilizacije, i verovatno će nastaviti da omogućava stalan priliv potencijalnih migranata. Evropa stoga ne može da priušti da jednostavno i dalje ne čini ništa – potrebne su dalekosežne reforme postojećih politika vezano za imigraciju, azil i mobilnost radne snage.

Šta se može uraditi po ovom pitanju?

Nakon talasa davljenja u državama Evropske unije u aprilu ove godine, Evropska unija je najavila - razumljivo - da prvi prioritet mora biti zaustavljanje porasta broja smrtnih slučajeva. Bilo je, međutim, nekih neslaganja oko toga koji je najbolji način da se tako nešto postigne. Postojale su, a i dalje postoje, dve škole mišljenja: jedni tvrde da je najbolji način da se umiranje spreči taj da se migranti odvrate od pokušaja prelaska, dok drugi podržavaju operacije potrage i spasavanja kako bi se prelazak preko mora učinio sigurnijim.

Odgovor EU, u njenu korist, bio je ovo drugo. Na sastanku kriznog štaba, šefovi država EU su se složili da izdvoje znatno više sredstava za operaciju Triton, operaciju “obezbeđivanja granica” Evropske unije. Izgleda da je to bilo uspešno jer je drastično smanjena smrtnost u poslednjih nekoliko meseci. Čestitka samoj sebi bi, međutim, bila neprimerena; Triton još uvek ima manje resursa - i manju operativnu zonu - od svog prethodnika Mare Nostrum, koji je italijanska vlada obustavila 2014. godine. Oni su kao razloge za svoju nemogućnost da nastave operaciju naveli prekomerne troškove i odbijanje drugih članica EU da ponude finansijsku pomoć. Amnesti International je otišla toliko daleko da je dodatnu podršku za Triton nazvala ”operacijom spašavanja obraza a ne spašavanja života”.

Još uvek se međutim može čuti poziv za prelazak na taktiku odvraćanja, tvrdeći ne samo da će ovo biti efikasnije rešenje, već da će takođe pomoći u dugoročnom rešavanju problema „prevelikog broja” migranata koji stižu do evropskih obala. U pogledu našeg push/pull okvira, to označava ciljanje “pull faktora” značajnim smanjenjem beneficija koje migranti mogu da očekuju od pokušaja prelaska. Ovde postoji prioritet. Toni Abot, aktuelni premijer Australije, je slogan “zaustavite brodove” učinio ključnim u njegovoj kampanji 2013. godine, i obećao da će vratiti sve imigrante koji pokušaju da priđu australijskoj obali. Rezultat toga je da je očigledno samo jedan brod presretnut u australijskim vodama od 2013. godine, a da je broj smrtnih slučajeva navodno opao. Gospodin Abot je javno savetovao Evropu da je “jedini način da zaustavimo smrt, zapravo, da se zaustave brodovi”.

Da li treba da “ zaustavimo brodove”?

Da li je on u pravu? Da li treba usvojiti politiku odbijanja ulaska svakom migrantu koji pokuša da ilegalno uđe u Evropu preko mora? Apsolutno ne, iz više razloga. Prvo, i najvažnije, to bi etički bilo nečuveno. Neki od onih koji pokušavaju da pređu su bez sumnje ekonomski migranti, ali značajan deo su pravi tražioci azila, koji beže iz zemalja u kojima su njihovi životi u opasnosti, bilo iz razloga progona ili zbog sukoba. A neki od ovih sukoba su, naravno, intenzivirani ili produbljeni zbog učešća Evrope. Više od polovine migranata koji su došli u Italiju prošle godine su iz Sirije ili Eritreje, a u poslednjem kvartalu 2014. godine, odobren je izbeglički status za dve trećine tih migranata. Tvrditi da su “ljudi sa broda skoro svi ilegalni ekonomski emigranti - kao što to u velikoj meri čini anti-imigrantska desnica koja je trenutno u usponu širom Evrope - je suprotno jasnim činjenicama. Mi sigurno imamo moralnu dužnost da pomognemo koliko možemo. Međutim i za čisto ekonomske migrante situcija nije jasna, čak i ako ostavimo po strani niz argumenata oko nesigurnosti međunarodnih granica. Ukoliko bi migrante vratili nazad u Libiju, to znači da bi ih učinili veoma ranjivim po pitanju eksploatacije; mnogi su potrošili svu svoju ušteđevinu u pokušaju da dođu do Evrope, a nedostaje im čak i deo sredstava potrebnih da se vrate u svoje matične zemlje, čak i ako bi to želeli.

Drugo, mi imamo jasnu zakonsku obavezu da saslušamo zahteve tražilaca azila. U našim zakonima su sadržane značajne zaštite za izbeglice kao rezultat Konvencije UN iz 1951. godine. Naša nesposobnost da iskoristimo savet gospodina Abota nije samo pitanje razlika u tumačenju ovih zakona između evropskih i australijskih pravnika; Evropski sud za ljudska prava je 2012. godine presudio da ljudi sa broda ne mogu automatski biti vraćeni u svoje luke ukrcanja ako su spaseni u međunarodnim vodama, kao i da im se mora pružiti fer šansa da zatraže azil. Posle zločina u Drugom svetskom ratu, države su se svečano obavezale da nikada više ne prepuste nevine sukobima i progonima. To su bila vredna i važna obećanja koja se ni u kakvim okolnostima ne smeju zaboraviti.

Na kraju - ali ne manje važno - nije ni sigurno da bi odbijanje ulaska migranata u Evropu imalo uspeha u sprečavanju velikog broja smrtnih slučajeva u Mediteranu. Najbolji raspoloživi podaci ukazuju na to da je isti broj migranata pokušao prelazak u prvoj polovini ove godine kao i prošle godine, uprkos ogromnom povećanju rizika kao posledica ukidanja operacije Mare Nostrum. Ovo je, naravno, samo po sebi solidan argument jer nemamo kontra argument koji govori u prilog tome koliko ljudi je možda pokušalo prelazak u vreme dok je operacija Mare Nostrum bila u toku - jednostavno može biti da je broj potencijalnih migranata veći, čime se potiru faktori uticaja višeg rizika, ali ova statistika barem pokazuje da je broj pokušaja prelaska prilično nefleksibilan u pogledu rizika od smrti. Pored toga, dužina mediteranske obale je takva da bi bilo veoma teško uspešno sprečiti sve prelaske, a za migrante sa ogromnim „push faktorima“, poput onih iz Sirije, čak i male šanse za uspešan prelazak bi mogle biti dovoljne da ih podstaknu na pokušaj. Konačno, krijumčarske mreže su veoma unosan posao; UN kažu da je prevoz migranata iz Libije ka Evropi posao vredan 170 miliona američkih dolara, te će stoga i dalje biti velikih ekonomskih podsticaja da se nastavi sa tajnim operacijama krijumčarenja.

Ako nema odvraćanja, šta onda?

U ovom radu se tvrdi da ogroman broj obespravljenih potencijalnih migranata sa obe strane Mediterana nije problem koji će jednostavno nestati sam od sebe, kao i da pokušaj da se ova lica odvrate od te namere nije rešenje. Ja ne tvrdim da postoji jednostavno rešenje – zapravo je očigledno da za ovako složen problem ne postoje jednostavna rešenja. Međutim, možda možemo da pokušamo da izdvojimo aktuelne glavne kamene spoticanja, i samim tim se fokusiramo na područja kojima se moramo baviti pre nego što ozbiljno počnemo da tragamo za boljim sistemom.

U poslednjih nekoliko meseci je započeta debata o relativnim prednostima plaćanja zemljama Severne Afrike da obrade zahteve za vize za Evropu, i korišćenju pogodne ostrvske države kao privremene tačke zadržavanja. Rasprava oko ovih predloga prevazilazi okvire ovog rada, ali je važno istaći jednu opštu činjenicu vezano za ovu debatu: nije bila ni blizu dovoljno učestala ni razmatrana koliko bi se očekivalo s obzirom na prirodu i ozbiljnost ovog problema. Ova debata se ni ne održava na nivou koji je potreban da omogući razgovore koji bi doveli do bilo kakve politike delovanja.

Ja bih takvo neverovatno odsustvo političke debate oko dugoročnih političkih rešenja delom nazvao poricanjem. Sistemi EU za azil i aranžmani za bavljenje migrantima su podeljeni i, pojedinačno i kolektivno, potpuno neadekvatni. Ne postoji centralizovan mehanizam za raseljavanje izbeglica širom unije, dok je ideja Evropske komisije za obavezne kvote za migracije, koja je izneta ranije ove godine, zamrla čak i pre nego što je zaživela. Ja bih rekao da je to, u stvari, pokušaj da se odvrati pažnja od očigledne nepodobnosti sadašnjeg političkog režima koji je u velikoj meri odgovoran za fokus EU na puteve kojima ljudi zapravo stižu do njenih obala.

Migracije na političkoj agendi

Smatram, međutim, da možemo da idemo korak dalje ka ovom problemu. Zašto su sistemi EU za bavljenje pitanjima migranata i azilanata tako neadekvatni i zašto nismo svedoci ozbiljnije rasprave o ovim pitanjima? Ja bih rekao da je to zbog jednog od prirodnih zaključaka čak i najpovršnije rasprave. Ako se složimo da se nešto mora učiniti, a da odvraćanje nije ni moralno ni pravno izvodljivo, onda je gotovo nemoguće izbeći zaključak da članice EU moraju, kao deo rešenja, prihvatiti više azilanata i imigranata.

Važno je da se ovde ukratko pozabavimo uobičajenim glavnim prigovorom na ideju da je prihvat većeg broja migranata neizbežan. Ljudi iz svih političkih sfera, u meri u kojoj ikada eksplicitno govore o imigraciji, se često mogu čuti da tvrde da bi, umesto što migrantima pomažemo onda kada stignu do naše obale, trebalo da usmerimo pažnju na to da zemljama iz kojih potiču pružimo podršku i omogućimo razvoj. Ovo mišljenje se inače formuliše na jedan od dva načina; neki tvrde da povećanje imigracije nije moguća opcija i da „razvoj u zemlji porekla” može biti zamena tome. Argument je da će razvoj smanjiti push faktore, tako da će migranti odlučiti da ostanu u svojoj zemlji. Drugi prihvataju više altruističku, ali povezanu ideju da je nacionalni razvoj prvo najbolje rešenje, kao i da obezbeđuje mnogo veći potencijal za smanjenje siromaštva od omogućavanja većeg pristupa evropskim tržištima rada. Nijedan od ovih argumenata ne pije vodu. Što se tiče prvog, tvrdnja da je „razvoj u zemlji porekla” zamena za migracije, jednostavno nije održiva. Međunarodna zajednica ulaže milijarde dolara u najsiromašnije zemlje sveta već više od 50 godina, a napredak je - u većini oblasti- frustrirajuće spor. Inostrana razvojna pomoć uz podršku vlade neće ljudima dati sredstva za značajno poboljšanje njihovih života tokom određenog vremenskog perioda. Šta više, i ovde imamo odgovor onima koji tvrde da je razvoj prvo i najbolje rešenje - sve veći broj radova (predvođeni radovima Majkla Klemensa iz Centra za globalni razvoj) koriste rigorozne kvantitativne analize da tvrde da povećanje pristupa razvijenim svetskim tržištima rada nudi ekonomsku dobit koja je „reda veličine“ veća od bilo čega drugog na razvojnoj agendi-mikro ili makro.

Postoji prilično ubedljiv argument da je jedini izlaz iz trenutne situacije na Mediteranu da Evropa primi (na ovaj ili onaj način) više migranata u doglednoj budućnosti. A ipak retko, ako ikada, ovo čujemo eksplicitno u nacionalnom ili međunarodnom diskursu. U stvari, ako bi političar predložio nešto slično u trenutnoj situaciji, to bi se smatralo za sigurnu političku smrt.

Da li političari imaju opravdanje za svoju tišinu? Svakako je istina da je javno mnjenje sve više protiv imigracije u skoro svim državama članicama EU i da postoji veoma mali broj onih koji se zalažu za više imigranata ili veću mobilnost radne snage za radnike izvan Evrope. U izuzetno korisnoj knjizi na tu temu, koju toplo preporučujem svima koji su zainteresovani za ovu temu, Lant Pričet izdvaja "osam nepromenljivih ideja" koje se koriste za racionalizaciju anti-imigracionog stava*

Ukratko, to su:
1. Državljanstvo je moralno legitiman osnov za diskriminaciju;
2. Postoji preovlađujuća ideja da postoje samo dve opcije, a to je da se ljudima ne omogući ulazak ili da budu primljeni pod istim uslovima kao i državljani;
3. Treba da razmišljamo o "razvoju" kao o nečemu što se tiče nacija, a ne pojedinaca;
4. Kretanje radne snage nije „neophodno“ za razvoj;
5. Povećana migracija nekvalifikovane radne snage će smanjiti plate ili uzeti radna mesta državljanima;
6. Migranti su fiskalno opterećenje za zemlje prijema;
7. Omogućavanje ulaza migrantima donosi istovremenu rastuću opasnost od terorizma i nesigurnosti;
8. Sukob kultura je neizbežan u društvima sa velikom imigracijom.

Poenta ovog rada nije da razmatra koja od ovih ideja ima vrednost, a koja ne, ili koja bi se mogla izmeniti. Naprotiv, cilj je da ih ubedimo da do usaglašene akcije po pitanju migracija neće doći dok ne budemo imali otvorenu diskusiju, argumentovanu raspravu o ovim primedbama. Razdvajanjem legitimnih primedbi od dezinformacija i zastrašujućih vesti možemo osnažiti političare da formulišu politički izvodljive politike koje će okončati zastoj na Mediteranu i ublažiti moguće negativne efekte imigracije kod kuće.

Pokretanje ovog procesa je teže nego što mislimo, kako zbog toga što literatura o mnogim od gore navedenih tema još uvek ne postoji, tako i zbog toga što oni koji pokušavaju da pokrenu raspravu na ovu temu, ili koji se ne slažu sa prihvaćenim stavovima, bivaju ućutkani. Potrebni su nam novinari, političari, akademici, nevladine organizacije, kao i obični pojedinci koji su dovoljno hrabri da započnu dijalog. Sve dok to ne postignemo, ne možemo očekivati ozbiljnije pokušaje reforme politika na nacionalnom ili nadnacionalnom nivou, pa samim tim ni rešenja za tekuće humanitarne krize na severnim i južnim obalama Mediterana. Ako ne reagujemo, onda će istorija na ovo gledati kao jedan od najvećih evropskih moralnih i političkih propusta. Hajde da prestanemo da zabijamo glavu u pesak; ovo je diskusija koja je davno trebalo da započne.

---

* Stavovi izneti u tekstovima objavljenim u ovoj rubrici ne odražavaju nužno stav CIRSD-a

Nazad na mladi eksperti pišu