English | Srpski

Održiva energetika u regionu

| Comments
Autor:
Nikola Rajaković
Redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Nikola Rajaković

 

Imajući u vidu da se energetski sektor danas ubrzano menja i tehnološki i organizaciono, u okolnostima u kojima jedino nije sporna bazična potreba za energijom i održivim razvojem, postaje evidentno da stručno i kreativno promišljanje energetskog sektora, odnosno integralne energetske politike, sa rezultatima koji će biti podrška svima koji odlučuju u sektoru, nije samo izazov već i prirodna reakcija profesije na otvorena pitanja.

 

Region jugoistočne Evrope deli energetsku sudbinu sa ostatkom Evrope. Važnije karakteristike energetskog sektora regiona su nedovoljno raspoložive količine fosilnih goriva (uz jaku oslonjenost na niskokalorični lignit), visoka uvozna zavisnost, neracionalno trošenje energije i preveliko učešće električne energije u ukupnoj finalnoj potrošnji energije. Veliki problemi u zaštiti životne sredine, koje je termoenergetika generisala, podrazumevaju redefinisanje ciljeva energetske politike i ukazuju da dominantno oslanjanje na lignit nije dugoročno održivo. Zato je pronalaženje optimalnog energetskog miksa ključni izazov u sektoru.

 

Dugoročni scenariji razvoja energetike moraju se bazirati, pored klasične termo i hidroenergetike, na obnovljivim izvorima energije, na energetskoj efikasnosti, na smanjenju emisije štetnih gasova, ali i na primeni inteligentnih mreža, koje će omogućiti da se prethodna tri aspekta integrišu, na optimalan način, u konvencionalni elektroenergetski sistem. Savremena energetika ne isključuje pojedine opcije, već kroz sinergiju različitih izvora traži optimum.

 

Koncept zaštite životne sredine podrazumeva da svaka, a posebno proizvodna aktivnost čoveka, bude praćena zaštitom prirode koja je nasleđena i koja se mora čuvati za buduće generacije. Energetika je posebno značajna u ovom kontekstu, jer je proizvodnja energije u većini elektrana povezana sa visokim ekološkim rizicima.

 

Pomirenje sukoba između rastućih potreba za energijom u svetu i ograničenja koja nameću ekologija i resursi (fosilna goriva) pomaže da potrošači energije dobiju povećanu sigurnost isporuke energije sa realnom cenom energenata (koja odslikava opravdane troškove u sektoru i sadrži ugrađenu razvojnu komponentu), a šire okruženje bolje pokazatelje sa stanovišta održivog razvoja i zaštite životne sredine. Pri tome je važno ukazati da se ekološki problemi mogu, dobrom poslovnom politikom, pretvoriti u razvojne šanse.

 

Obnovljivi izvori energije mogu značajno doprineti u pomirenju sukoba. Obnovljivi izvori predstavljaju neiscrpan prirodan vid energije koja se nalazi svuda oko nas. Od obnovljivih izvora veći značaj u Srbiji i regionu imaju biomasa, energija Sunca i vetra, kao i hidro i geotermalna energetika. Većina tehnologija obnovljivih izvora je u zreloj fazi razvoja i ekonomski konkurentna konvencionalnim izvorima, ako se u ukupne troškove uključe i troškovi zaštite životne sredine. Posebno su vetroelektrane i solarne elektrane učinile da očekivanja od obnovljivih izvora prestanu da budu samo vizija. Proizvodnja iz obnovljivih izvora, postala je i obaveza u procesu pridruživanja Evropskoj Uniji.

 

Proizvodnja električne energije iz vetroelektrana, solarnih elektrana i protočnih hidroelektrana je izrazito varijabilna i neposredno je u funkciji intenziteta vetra, solarnog zračenja i raspoloživog protoka vode. Iz tih razloga, kod sistema sa dominantnim učešćem obnovljivih izvora, promene zahteva potrošnje (koje je morala da prati proizvodnja) prestaju da budu od primarnog značaja, već potrošnja po prvi put počinje da prati varijabilnu proizvodnju pomoću inteligentne mreže, odnosno, odziva potrošnje i skladištenja energije.

 

Od posebnog značaja za energetiku regiona je energetska efikasnost i tehničke mere upravljanja potrošnjom i vršnim opterećenjima. Naime, ako se problem bilansnih deficita posmatra kroz uravnoteženje proizvodnje i potrošnje, jasno se sagledava da su šanse za smanjenje potrošnje osetno veće i ekonomski isplativije, nego opcije za povećanje proizvodnje.

 

Energetska efikasnost je jedan od važnijih oslonaca savremene energetike koja je, od početnih konceptualnih sagledavanja sa početkom energetske krize u drugoj polovini sedamdesetih prošlog veka, prerasla u konkretne programe i realizacije utemeljene na tri oslonca. Prvi oslonac je svakako tehničko – tehnološki koji podrazumeva unapređena rešenja i performanse energetskih procesa, drugi je regulatorni koji omogućava pravno administriranje ove oblasti u smislu definisanja minimalnih zahteva i konačno treći je ekonomsko – finansijski koji podstiče realnu utemeljenost primene projekata energetske efikasnosti. Primena inteligentnih mreža pokazala se veoma uspešnom i kod projekata energetske efikasnosti.

 

Značajna komponenta u razvoju energetike je pored sigurnosti i održivosti i konkurentnost u sektoru koja se ostvaruje preko tržišta energijom i energentima.

 

Energetika a posebno elektroenergetika ne sme biti usko grlo razvoja, već naprotiv, pokretačka snaga i kroz aktiviranje pratećih industrija. Razvoj industrije u Srbiji može se vrlo uspešno ostvariti komplementarno razvoju energetike.

 

Dakle, optimalan razvoj energetike regiona, i Srbije u okviru njega, sa aspekta održivosti (koja podrazumeva i ograničenu održivost u okolnostima sa elementarnim nepogodama), treba da polazi od realnih potreba, tehnološkog napretka, kao i ekonomskih i ekoloških ograničenja. Unapređenje i afirmacija struke u kojoj je energija vezivno tkivo i dalje ostaje bazična potreba. Kroz tu spregu nasušnih energetskih potreba i modernih tehnologija (koje zbog atraktivnosti počinju da dominiraju nad klasičnim tehnologijama) sa održivim razvojem, energetski sektor ostaje podjednako i vitalan i profitabilan i aktuelan.

 

Nikola Rajaković je redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Nazad na JIE Pogledi