„Strukturne promene su centralni element procesa razvoja i suštinski element modela rasta, one mogu usporiti rast ako su spore ili neefikasne, ali mogu da doprinesu rastu ako se poboljšava alokaciju resursa“ (Simon Kuznets, 1957).

 

Nekoliko snažnih recesionih talasa zapljusnulo je svom jačinom kompletno područje Jugoistočne Evrope (JIE) i na površinu izbacilo sve posledice primenjenog tranzicionog modela. „Ekonomija na dug“ uzima svoj danak u svim razvojnim dimenzijama, od demografske regresije, preko industrijske devastacije, obrazovnog jaza, institucionalne neizgrađenosti. Naravno, najosetljive su tranzicione posledice koje se odnose na ključni razvojni resurs, resurs koji se najteže regeneriše, na ljudski kapital.

 

Transformacija privredne strukture JIE odvija se sporo i selektivno. Reformski procesi ulaze u osetljivu fazu i nalaze se pred novim izazovima. Integracioni procesi većine zemalja JIE u EU nisu završeni. Makroekonomski rizici održivosti privrednog rasta su sve jači, nezaposlenost je sve veća. Ekonomske disproporcije između JIE i EU sve su veće. Životni standard u JIE je 3 puta niži (GDP PPS) u odnosu na prosek EU, a stopa nezaposlenosti 3 puta viša. Regionalna i socijalna kohezija u Evropi je sve slabija, područje JIE suočeno je, sve više, sa različitim oblicima siromaštva i zaostalosti. Da je područje JIE periferija EU govori činjenica da 10% stanovništva stvara svega 2,3% GDP EU.

 

Efekti primenjenog modela transformacije društvene i privredne strukture u JIE, koji traju više od dve decenije, nisu doprineli privrednom rastu, privredni sistemi nisu uspeli da se prilagode sve snažnijoj tržišnoj utakmici, visokim zahtevima konkurencije. Medjunarodni barometar konkurentnosti rangira kompletno područje JIE veoma nisko, na začelje evropske liste konkurentnosti. Područje JIE se godinama suočava sa odlivom mozgova. Najkritičnije oblasti konkurentske pozicije JIE su institucije, složenost poslovanja i inovacije.

 

Razlozi su mnogobrojni, ali, primarni su zakasneli predtranzicioni start i spore, selektivne i nezavršene strukturne reforme. Za razliku od kompletnog područja JIE, uspešnije tranzicione ekonomije su, u drugoj polovini devedesetih godina, imale dinamičan privredni rast, pre svega, zahvaljujući transformaciji svojih industrija ka većem izvozu roba i usluga. Tranformacije u industriji povećale su konkurentnost, uzrokovale su izuzetno dinamičan rast industrijskih grana zasnovanih na korišćenju savremene tehnologije i ekonomije obima. Naravno, ključnu ulogu u procesu povećanja izvoza odigralo je tržište EU (geografsko-lokacioni faktori, komparativne prednosti, dislociranje pogona). Činjenica je da se industrijska prednost tranzicionih ekonomija ogledala, pre svega, u onim granama industrije koje su zahtevale kvalifikovan, ali istovremeno i jeftiniji i produktivniji rad.

 

Kompletno područje JIE će se u narednom periodu suočiti sa sledećim trendovima i ograničenjima koji će direktno uticati na uspešnost transformacije njihovih modela rasta i razvoja:

• „Nasleđe duga“ će biti centralni problem cele JIE duži period;
• Diferencirana ranjivost na eksterne šokove zbog nagomilavanja neravnoteža;
• Tokovi SDI prema JIE će biti slabiji;
• Ograničena efikasnost monetarne politike;
• Nefleksibilna tržišta rada;
• Ograničeni kapaciteti za izvoz;
• Manje su mogućnosti za oslanjanje na međunarodne tokove kapitala; potrebno je modele rasta više bazirati na domaćoj štednji i investicijama;
• Trendovi aglomeracije u prerađivačkoj industriji će biti sve jači;
• Razvojno težište u EU je na industrijskim politikama;
• Propisi na finansijskom tržištu i intervencije će biti sve strožije.

           

Održiv razvoj u JIE, a posebno u Srbiji, prvenstveno će zavisiti od transformacije modela rasta i razvoja, odnosno, strukturnih reformi. „Strukturne promene su centralni element procesa razvoja i suštinski element modela rasta, one mogu usporiti rast ako su spore ili neefikasne, ali mogu da doprinesu rastu ako se poboljšava alokaciju resursa.“ Značajne strukturne reforme još uvek čekaju da budu sprovedene, prioriteti su završetak privatizacije i restrukturiranja preduzeća i unapređenje uslova za poslovanje. Transformacija državnih javnih preduzeća je na samom početku.

 

Ključna težišta strukturnih transformacija: makroekonomska izbalansiranost domaće tražnje i proizvodnje uz fiskalnu konsolidaciju, ubrzanje strukturnih reformi i institucionalna izgradnja, i podizanje nacionalne konkurentnosti kroz obrazovne reforme, podsticanje razvoja preduzetništva i veći stepen regionalne kohezije. Strukturne tranformacije su od ključnog značaja za realokaciju resursa u produktivnije grane privrede i obezbeđivanje prostora za osnivanje novih preduzeća i razvoj preduzetničkog sektora, koji je nosilac rasta u savremenim tržišnim privredama. Strukturne transformacije treba da ubrzaju realokaciju resursa iz društvenog i državnog u privatni sektor, da stvore novu privrednu strukturu kroz proces restrukturiranja i modernizacije privrede.

 

Edvard Jakopin

direktor Republičkog zavoda za razvoj od 2001. do 2011. godine

Nazad na JIE Pogledi