English | Srpski

Srbija i obnovljivi izvori energije: elementi za razmatranje

| Comments
Autor:
Nikola Rajaković
Redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Savremena energetika, a posebno elektroenergetika, je danas pred veoma krupnim promenama i strategija razvoja energetike mora da odslika velike promene koje su neminovnost.


Ključne promene su dekarbonizacija energetike (radikalno smanjenje, odnosno svođenje na nulu učešća uglja u proizvodnji el. energije), intenzivno povećanje energetske efikasnosti, odnosno smanjenje portrošnje i primarne i finalne energije u stvaranju bruto društvenog proizvoda i povećanje energetske nezavisnosti. Da bi se to realizovalo moraju se daleko intenzivnije koristiti obnovljivi izvori energije. Takav energetski scenario nije izvodljiv bez inteligentnih (pametnih) mreža.


Tri stuba oslonca evropske energetike su energetska sigurnost, konkurentnost i održivost. Preko njih se praktično i aspekt energetske nezavisnosti, odnosno energetske bezbednosti može kvantifikovati.


Važno je istaći da je bez razvijenog tržišta energenata (konkurentnosti) teško ostvariti planirane promene.
U kontekstu većeg udela obnovljivih izvora od velikog značaja za nas je da se raspoloživi (ne baš veliki) a neiskorišćeni hidropotencijali konačno izgrade (drina, ibar, morave, male hidroelektrane,...).


Posledice po naš energetski sektor su intenzivno povećanje energetske efikasnosti, zatvaranje termoelektrana na lignit u budućnosti, intenziviranje korišćenja obnovljivih izvora energije, i dr. Ostaje otvoreno pitanje kojom dinamikom se termoenergetika bazirana na lignitu gasi: izvesno je da 2100. godine nje neće i ne sme biti, ali je relevantnije pitanje u kom će obimu postojati u 2050. godini. Mogu li samo obnovljivi da je zamene i da odgovore i budućim rastućim potrebama, ili se mora otvoriti i nuklearna opcija?


Izazov za našu zemlju je i kako iskoristiti šansu da sa uvođenjem obnovljivih izvora energije, domaća industrija koja proizvodi opremu za ove oblasti, zameni industriju danas naslonjenu na termoenergetiku. Pitanje je da li kroz to zaista dobijamo više radnih mesta ili razvijene zemlje evropske unije samo prodaju svoje industrijske proizvode...


Posledica je i delikatno pitanje našeg malog tržišta i njegovog mesta na evropskom tržištu električne energije. Ima li se izvesnost fer tržišta ili se ima izvesnost dominiranja megakompanija i diktiranja cena energenata kod nas i potpuna zavisnost od evropskih energetskih giganata i njihovih hirova.


Cilj povećanja udela varijabilnih obnovljivih izvora energije postavljen za Srbiju i za region je tehnički rešiv u okviru postojećih tehnologija, mada je primena rešenja dobrim delom usporena iz ekonomsko - finansijskih i regulatornih razloga. Povećanje udela obnovljivih izvora u ukupnom energetskom miksu treba sagledavati i u kontekstu očekivanog usvajanja novog međunarodnog dokumenta u Parizu, koji će naslediti Kjoto protokol, decembra 2015. godine ali i ciljeve dekarbonizacije 2050. godine, koji podrazumevaju veće iskorišćenje domaćih energetskih resursa.

 

Procena tehnički iskoristivog potencijala za proizvodnju energije iz vetrelektrana u Republici Srbiji od 1.1 TWh/godišnje je svakako značajno konzervativna imajući u vidu teoretski potencijal koji se kreće od oko od 15 TWh/godišnje, pa čak do preko 200 TWh/godišnje.

 

U slučaju proizvodnje iz fotonaponskih elektrana procene su još konzervativnije, počev od oko 0.5 TWh/godišnje. Ukoliko bi se posmatrala potrebna efektivna površina, a ne samo krovovi, dovoljno je oko 9 km2 da se proizvede energija koja se potroši tokom godine u Srbiji.

 

Razlozi za ovakav konzervativan pristup su pre svega u predimenzioniranim teškoćama kod integracije obnovljivih izvora. Istraživanja poslednjih godina daju definitivno drugačiju sliku, jer se pored konvencionalnih postrojenja za skladištenje prekomerno proizvedene energije iz varijabinih obnovljivih izvora (vetroelektrane, solarne elektrane, reverzibilne hidroelektrane), danas pomoću inteligentnih mreža uvode i odziv potrošnje kao ekstremno povoljan i krupan resurs. danas su na raspolaganju i ostale mogućnosti skladišternja energije, kao što su baterije električnih vozila, superkondenzatori, i dr.

 

U sistemskom smislu, za prevazilaženje izazova integracije varijabilnih obnovljivih izvora energije koristi se metoda fleksibilizacije, kako proizvodnje tako i potrošnje. Metoda se zasniva na posmatranju mogućih viškova i manjkova električne energije tokom planerskog perioda (npr. naredna sedmica) - sa satnom rezolucijom. Viškovi električne energije se smatraju kritičnim, ako je nemoguće da se potroše ili izvezu. U tehničkom smislu, optimalnom se smatra ona kombinacija koja ima minimum viškova električne energije tokom planerskog perioda. Ovaj kriterijum prethodi optimumu u ekonomskom smislu, gde se minimiziraju ukupni godišnji troškovi koji uključuju i trgovanje energijom.


Razvoj obnovljivih podrazumeva u Srbiji jaču diversifikaciju (više energenata), korišćenje domaćih resursa i postepeni razvoj domaće industrije.

 

Nikola Rajaković je redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Nazad na JIE Pogledi