English | Srpski

Strah, bes i nepoverenje kao pokretači modernog populizma

| Comments
Autor:
Marko Savković
Dr. Marko Savković je programski direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost, kao i Beogradskog bezbednosnog foruma. Prethodno je bio angažovan kao istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku. Magistrirao je i doktorirao na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a stručno se usavršavao u Norveškoj i Nemačkoj.

U francuskom dokumentarcu posvećenom prvom mandatu Baraka Obame, jedan od najupečatljivijih momenata prikazuje američkog predsednika kako se pred dopisnicima iz Bele kuće grubo šali na račun Donalda Trampa. Mandat i nekoliko godina kasnije, čovek čije su političke ambicije dočekivane sa podsmehom, a stavovi sa prezirom, preuzeo je kormilo najmoćnije države sveta. Kako je tako nešto postalo moguće?

Razloge uspeha populista treba tražiti u strahu, besu i nepoverenju, emocijama koje prate opadanje srednje klase u razvijenim društvima Zapada. Građani posmatraju kako se složene krize koje oni u velikoj meri ne razumeju – poput svetske finansijske krize, krize evrozone, migrantske i izbegličke krize, zaključno sa “bregzitom” – razvijaju i komplikuju. Osećaj straha i neizvesnosti jača kako se za veliki broj njih ne nalazi odgovarajuće rešenje. Drugo, građani postaju svesni da su pojedini procesi koji se direktno odražavaju na njihov životni standard možda i nepovratni: nestanak velikog broja profesija sa tržišta rada; prebacivanje poslova u zemlje sa jeftinom radnom snagom; stagnacija prihoda koji odavno ne prate troškove života; rastuća nejednakost. Na ovoj “pobuni protiv globalizacije”, kako se izrazio Nijal Ferguson u članku za Horizonte iz jeseni 2016, populisti spremno profitiraju. Frustrirani elitama koje se ne drže svog dela “pogodbe”, građani na izborima glasaju iz protesta. Na nove “velike dogovore” (EU/Turska radi rešenja migrantske krize; EU/Velika Britanija kako bi se sprečio “bregzit” ili ranije – poverioci/Grčka da bi ova zemlja ostala u evrozoni) gledaju sa podozrenjem. Više ne veruju kada im se kaže da problem nije u modelu, odnosno načinu na koji su stvari postavljene.

Važan faktor je i “otuđenje” (u nedostatku boljeg izraza) onih koji savetuju i tumače postupke elita – predstavnika/ca istraživačke i naročito, tzv. policy zajednice – od društava u kojima deluju. Razvijane i usavršavane godinama, metode ispitivanja javnog mnjenja pokazale su se u slučajevima “bregzita” i Trampove pobede gotovo beskorisnim. U često lakomislenim analizama, građanima se pristupa(lo) kao krajnje racionalnim akterima, koji nepogrešivo sagledavaju sopstveni i nacionalni interes i odbacuju populizam. Verovalo se da će, kada dođe “stani-pani”, birati progresivnije kandidate. Radi se o opasnoj (i zapravo početničkoj) grešci projekcije vlastitih stavova i uverenja na druge. Budući u “mehuru”, istraživačka zajednica ne vidi da se više ništa ne sme podrazumevati, odnosno, uzimati zdravo za gotovo. Zato što su besni na “sistem” i glasaju iz protesta, odluku za koga će glasati odlažu do poslednjeg trenutka. Tada im visokoparne fraze (uzmimo “solidarnost” ili “odgovornost” kao primere) ne znače ništa a bolju prođu imaju upravo oni kandidati koji su sposobniji da direktno, bez uvijanja izraze strah, bes i nepoverenje koje građani osećaju.

Ne bez značaja je i uticaj kako tradicionalnih, tako i novih medija, pre svega društvenih mreža. Teza o emancipatorskom potencijalu potonjih pokazala se naročito pogrešnom. Zato što su podešeni da prepoznaju potrebe korisnika, “njuz fidovi” izbacuju slične sadržaje, preporučuju nam da se povežemo (“zapratimo”) ljude sličnih opredeljenja, čitamo i delimo slične ili iste naslove. Dok samodovoljno i pravednički utvrđujemo (svima poznate) stavove, između nas i drugih grupa u društvu produbljuje se jaz. Zato što je fokus odavno prebačen na ličnost kandidata, prostora za predstavljanje ideja, programa je malo; pritom se konstantno traži tenzija, sukob jer je to nešto što “prodaje novine”. Tako su kulminirali svi oni negativni trendovi na koje su istraživači u medijskoj sferi godinama upozoravali.

Posle bregzita i Trampa, a nakon što su Italijani odbacili paket reformi kojim se trebala drastično promeniti struktura vlasti u toj zemlji, 2016. bi se još mogla okarakterisati kao godina “trostruke katastrofe” za EU. Pritom, pad Rencijeve vlade bi u uplašenoj i duboko podeljenoj Francuskoj 2017. mogla slediti pobeda Marin Le Pen. Onda bi reči Fransa Timermansa, koji je nedavno izjavio da prvi put za trideset godina veruje kako je raspad EU moguć, još više dobile na značaju. Možemo – i moramo – da počnemo da razmišljamo o tome šta bi se onda desilo sa Zapadnim Balkanom.

Istraživačka i policy zajednica nije ponudila adekvatne odgovore na opisane probleme, delom zato što teško prihvata da oni čine novu stvarnost (“the new normal”). I jeste teško: gde god da se okrenete, vidite problem za koji je u postojećem koordinatnom sistemu društvenih odnosa (privilegovane elite bez vizije-atomizirano civilno društvo-građani koji apstiniraju) teško pronaći rešenje. Pritom, koliko god dati problem pokušavali da sagledamo kao izolovan fenomen, grešimo, jer on samim svojim postojanjem ukazuje na postojanje dublje protivrečnosti. Tako je, recimo, izbeglička i migrantska kriza iz 2015. vesnik novih globalnih pomeranja stanovništva. “Nova radna mesta” može biti vaša parola do prekosutra, ali ujedno morate biti svesni da njih neće biti za sve profesije. Dalje, ako ste promenili narativ a ne i politiku koju on opisuje ili treba da približi građanima, svi će vas prozreti.

Šta dalje, odnosno, šta sutra? Pre svega moramo da - kako znamo i umemo - “izađemo” iz mehura koji smo stvorili. Zatim, težiti tome da izgradimo stvaran dijalog u našim društvima, “mostove” između različitih grupa koje ne komuniciraju (akademske, policy, biznis zajednice); ali i različitih generacija, koje žive potpuno odvojene živote. Da zajedničkim naporima izradimo novu strategiju razvoja, kao krovni dokument nadređen svim drugim. Ta strategija razvoja bi u jednom delu sadržala i nešto što je Manuel Munjiz nazvao “novim društvenim ugovorom”, gde bi smo morali da odgovorimo na više fundamentalnih pitanja: gde (od čega) će država prihodovati; ko će upravljati kapitalom; hoćemo li garantovati neki minimalan prihod građanima; šta ćemo sa onima koji su “na margini”; želimo li rast (biznisa) bez razvoja (društva). Sve ovo pod uslovom da smo problem prepoznali i razumeli.

Nazad na JIE Pogledi