Onome ko luta pokaži put (latinska poslovica)

Stalna dinamika promena u Srbiji u poslednjih 25 godina stvara ambijent u kome potreba za kanalisanjem razvojnih procesa predstavlja neophodnost ali i teško rešiv i naočigled nedostižan zadatak. Ako se letimično pogleda unazad i razmisli o dubini sistemskih pomeranja celokupnog društva samo u tom periodu, ne može se izbeći osećaj viška istorije i nemogućnosti da se makar navedu (a teže i shvate) izuzetno brojni događaja skoncentrisani u kratkom vremenu na ograničenom prostoru. Svaki od njih ostavio je trag u i fizičkom tkivu srpskih predela, sela i gradova. Podsećanja radi, zemljište u srpskim gradovima je do 2006. bilo u društvenoj svojini; centri gradova su i danas opterećeni nacionalizovanim parcelama i objektima u mnogim slučajevima sa nejasnom perspektivom pravnog razrešenja; nelegalna i besplanska izgradnja je doživela eksploziju tokom 90-ih godina 20. veka i taj proces se postepeno umiruje; etabliran je politički pluralizam; uveden interes privatnih investitora u planiranje i izgradnju; liberalizovalo tržište koje legitimno teži da demolira uređeni prostor i jasna pravila i dr.

Da li u ovakvim okolnostima Srbiji treba jasno definisan planski okvir razvoja i da li je on pokretač ili kočnica? Kako više od 130! usvojenih (ili u fazi nacrta) strategija i akcionih planova na nacionalnom nivou, integrisati u jedinstvenu? Kako u njih uklopiti više stotina sličnih dokumenata na lokalnoj ili regionalnoj razini? Strategija ili plan, fleksibilno ili rigidno ponašanje u prostoru? Šta je plan a šta strategija? Puno pitanja, malo jednostavnih odgovora. Situacija je u mnogim slučajevima krajnje ambivalentna. Brojnost ovakvih dokumenata može da navede na zaključak o prestrategizaciji Srbije, a opet ona je u isto vreme teritorijalno neujednačena, odnosno postoje delovi koji nemaju nikakve ili krajnje uopštene smernice za razvoj izuzev onih koje se donose za čitavu teritoriju Republike. Korak dalje je njihova koordinacija, sinhronizacija, kodifikacija, na koncu i hijerarhičnost, stepen obaveznosti i način donošenja.

Prostorni i urbanistički planovi su opšti pravni akti. Prostorni plan Srbije se usvaja Zakonom, te prolazi složenu, otvorenu i kritici podložnu proceduru. Sa druge strane, formulisanje strategije razvoja određene teritorije je ključni deo planskog procesa. Strateško planiranje je aktivnost organizovanja akcija, politika i propozicija koje omogućavaju zaštitu, uređenje i razvoj potencijala i vrednosti određene teritorije. Imajući u vidu ovo, Brajson i Roring (Brayson and Roering, 1996.) za strateško planiranje kažu da se sastoji od koncepata, procedura i alata koji moraju biti prilagođeni svakoj (konkretnoj) situaciji da bi se dostigao željeni cilj. Drugim rečima, utvrđivanje strategije razvoja određene teritorije zahteva da se na osnovu prethodnih analiza i zaključaka o osnovnim odrednicama, odnosno problemima, mogućnostima i ograničenjima koncipira sistem akcija koje treba preduzimati u bližoj ili daljoj budućnosti uz delovanje određenih sredstava i poluga upravljanja. Pri tome je od ključnog značaja da se prostorni, ekonomski, društveni i ekološki aspekti koncipiranja strategije međusobno usaglase na ravnopravnoj osnovi, uz jako važan segment pravno-institucionalnog okvira, koji naglašava neophodnost uvećane moći i odgovornosti regionalne i lokalne uprave za ukupni razvoj zajednice. Kako je i sam proces planiranja razvoja zbir kompromisa koji koriste razvoju čitavog društva, sama strategija mora da pokuša da izbalansira različite interese na određenom prostoru. Uloga prostornog i urbanističkog planiranja u ovom procesu ima dominantnu ulogu. Osim činjenice da se svaka razvojna ideja direktno odražava na prostor, gde je prostor i subjekat i objekat njene realizacije, značaj planiranja ogleda se i u njegovom sinteznom karakteru i mogućnosti da objedini različite aspekte života i pretpostavi njihovo delovanje na fizičku sredinu.

Šta je dakle preporuka za Srbiju? Možda je jedan od oslonaca u Sun Cuovom teroretskom modelu pristupa datom u priručniku za Umeće ratovanja, gde ističe četiri bazična elementa koji se prepoznaju i u današnjoj praksi uspešnog strateškog planiranja:

1. precizno i realno sagledavanje situacije na terenu (prostoru)
2. postavljanje realističnih ciljeva
3. orijentisanje pravca delovanja u smeru sopstvenih potencijala i prednosti
4. istrajnost u ostvarenju zacrtanih ciljeva

U ovom kontekstu, strateško planiranje nije ništa više od pokušaja da se kroz niz sinhronizovanih poteza dođe do željenog cilja koju je nametnula određena zajednica i kojoj većina njenih aktera teži, poštujući pri tom ograničenja prostora, prirode, ekonomije i samog društva. (UN HABITAT, 2006.). Dakle, za dalji razvoj Srbije, njeno uklapanje i bliže i šire okruženje potrebno je imati i Integralnu strategiju razvoja i Prostorni plan Republike! Prva bi dala okvir i odredila opšte pravce razvoja, dok bi PPRS bio konkretizacija rešenja, alokacija javnog interesa, preciziranje strateških prioriteta, obaveza realizacije za nosioce vlasti na svim nivoima, investitore i građane. Kapitalni projekti bi se na ovaj način sagledali u širem kontekstu, bez improvizacije, voluntarizma i subjektivnosti, bili bi odraz potrebe, stručno (naučno) utemeljenje procene i jasnog ranga, prihvaćeni što je moguće većim konsenzusom i sa osećajem pripadnosti najširoj javnost.


Prof. dr Velimir Šećerov,
Univerzitet u Beogradu
Geografski fakultet

Nazad na JIE Pogledi