Nemam ideju o tome kako se vodi zemlja. Najiskrenije, pretpostavljam da je to slično vođenju velikog projekta – najpre treba da znaš kuda ideš, zatim razviješ “maršrutu” sa jasnim ciljevima, zadacima i aktivnostima i konačno spakuješ sve to u MS Project ili neki sličan alat za upravljanje projektima, sa definisanim datumima i povezanim preduslovima i posledicama. A onda, uz jak tim uz sebe, navališ svom snagom na ispunjavanje isplaniranog.

I pored toga što je ovakvo rezonovanje bez sumnje naivno i dalje ne razumem kako mi u Srbiji uspevamo da iznova propustimo tako mnogo prilika.

“Zelena ekonomija” je prilično nov koncept za Srbiju i u tom smislu mi kaskamo za regionom. Međutim, brojne kompanije koje funkcionišu pod “zastavom” zelene ekonomije posluju u Srbiji već više od decenije. Njihove korporativne vrednosti su duboko posvećene principima socijalne pravde, očuvanju životne sredine i održivom razvoju. Nažalost, mi propuštamo da vidimo korist koju društvo i ekonomija Srbije imaju od njihovog prisustva i poslovanja.

Krajnje je vreme da na to i obratimo pažnju.

Od 2008. godine, investitori u vetroparkove su uložili preko 30 miliona evra u razvoj svojih projekata u Srbiji. Kada budemo imali kompletiran pravni okvir koji je potreban za finansiranje velikih projekata obnovljivih izvora energije, Srbija će od ovih projekata imati korist između 700 miliona i 1 milijardu evra. Veliki deo ovih sredstava otići će u domaći građevinski sektor koji će i graditi vetroparkove. Uzmimo za primer jedan vetropark od 150 MW: ovakav projekat bi stvorio direktni priliv za Srbiju od oko 260 miliona evra tokom 25 godina rada projekta, dok bi trošak za krajnje potrošače (razlika između povlašćene otkupne cene i tržišne cene električne energije) bio oko 165 miliona evra. Od 260 miliona evra priliva, oko 130 miliona evra bi išlo direktno u budžet Republike Srbije kroz poreze.

Dalje, hajde da pričamo o mogućnostina u smislu energetske sigurnosti i životne sredine. Čak i pre nego što je naš energetski sektor devastiran poplavama u maju 2014. godine, Srbija je bila neto uvoznik električne energije. Uz to, mi uvozimo skoro 100% gasa koji koristimo, a blizu 90% naših sistema centralnog grejanja je na gas. Zbog poplava, takođe smo morali da počnemo da uvozimo ugalj za naše termoelektrane. Prosta činjenica je da je energetski sektor Srbije veoma zavisan od uvoza, neodrživ i ranjiv u vanrednim situacijama. S druge strane, profil vetra u Srbiji je takav da bi 70% proizvodnje struje iz vetra dobijali u zimskim mesecima. Vetroelektrane mogu da zamene uvoz električne energije čime bi naš energetski sektor postao nezavisniji i sigurniji.

Termoelektrane u Srbiji su među primarnim izvorima zagađenja i najveći pojedinačni izvor CO2 u Evropi što izaziva ozbiljne posledice po našu poljoprivredu, zdravlje naših ljudi i ekonomiju. Samo u odnosu na emisije ugljen dioksida, 1000 MW vetroparkova moglo bi da smanji emisiju CO2 za 2,75 miliona tona godišnje.

Konačno, zemlja na kojoj će biti postavljene turbine će nastaviti da se obrađuje, a investitori će izgraditi nove puteve u ovim lokalnim sredinama koje će održavati o svom trošku. Imajući u vidu da je jedan od osnovnih stubova “zelene ekonomije” dobar odnos sa lokalnim zajednicama, posebna pažnja se uvek obraća iskrenoj podršci lokalnim inicijativama i unapređenju kvaliteta života u ovim zajednicama.

Stvari su veoma jasne. Vlada za vladom traži način da aktivira građevinski sektor, poveća budžetske prihode i oživi lokalne zajednice, a nijedna se ne okreće mogućnostima koje pruža zelena ekonomija. Većina drugih zemalja u regionu se prilagodila brže od Srbije i počele su da koriste svoje potencijale. Rumunija ima 2.8 GW vetroparkova instalisano i “kvalifikovala” se za izvoz zelene energije jer su premašili ciljeve koje im je postavila EU. Hrvatska ima nekih 450 MW iz vetroparkova i nastavlja da se fokusira na solarnu energiju. Makedonija je upravo priključila svoj prvi vetropark od 40 MW i nastavlja sa daljim otvaranjem tržišta. Posle godina pregovora sa EBRD, Vlada Crne Gore je usvojila Ugovor o otkupu električne energije koji je prihvatljiv za banke i kreće u izgradnju prvog vetroparka.

Nemam ideju kako se vodi zemlja, ali zar ne bi bilo sjajno biti ministar rudarstva i energetike u Srbiji danas? Imati priliku da budeš osoba koja donosi revoluciju u sektor energetike i pravi ga jačim, održivijim i nezavisnijim; osoba koja je otvorila građevinske radove vredne 700 miliona evra, zaustavila uvoz električne energije i napravila od zemlje neto izvoznika struje; osoba koja će, nakon što je to završila, da pogleda sledeću aktivnost u svom MS Project-u – održivo rudarstvo – i kazati sebi “a ovde imamo dodatnih 3,5 milijardi evra direktnih investicija, koje čekaju da uđu u Srbiju”.

Ali to je već potpuno druga priča.

Ana Brnabić,

direktor kompanije Continental Wind Serbia

Nazad na JIE Pogledi