Prva velika uzbuna oko pitanja životne sredine i održivog razvoja desila se početkom 70-tih, objavljivanjem dva izveštaja Rimskog kluba: „Granice rasta“ i „Čovečanstvo na prekretnici“. Nekako istovremeno, u Štokholmu, održana je i prva konferencija UN posvećena zaštiti životne sredine. Za ovih 40-tak godina dosta toga se desilo. Održane su još tri globalne konferencije o životnoj sredini, počeli su konkretni projekti zaštite životne sredine, dolazi do substitucije materijala i energenata ekološki manje štetnim alternativama. Pa ipak, granice rasta ostaju kao upozorenje, i odista je neophodno na ovoj prekretnici izabrati sigurniji put za budućnost čovečanstva.

Jedno područje na kojem se može daleko više uraditi je obrazovanje. To je resurs koji, za razliku od nafte ili boksita, ne teži asimptotski ka nuli već se, naprotiv, stalno uvećava. O eksponencijalnosti rasta obrazovanja rečito govori podatak da kad bi se napravio imenik svih naučnika/istraživača od starog Egipta do danas, 90% bi bili registrovani kao živi! Taj aspekt obrazovanja nam otvara nove mogućnosti, supstitucije energije i materijala, povećavanje efikasnosti u trošenju ograničenih resursa, itd. I za sada pokazuje solidne rezultate.

Drugi aspekt obrazovanja je usmeren na promenu svesti a preko nje i promenu odnosa prema životnoj sredini. Kao što je nekada konzumerizam, podstaknut marketingom i reklamerstvom, uticao na našu potrošnju a preko nje na proizvodnju i rast, sad bi trebalo da ekologizam utiče na uspostavljanje ravnoteže u našim odnosima sa okruženjem, da trajno smanji pritisak ćovećanstva na ekosferu.

Navešću nekoliko, na izgled, banalnih primera mogućnosti racionalnijeg ponašanja. Prvi primer: Kad sledeći put budete putovali obratite pažnju na broj automobila u kojima je samo jedna osoba. Iznenadićete se, kao i ja, kad ustanovite da je to slučaj u preko 70% slučajeva. U nekim razvijenim zemljama, ustanovljen je car pooling (udruživanje u prevozu) i ono se čak i stimuliše (cestarinama, mostarinama, poreskim olakšicama i sl). Drugi primer: obratite pažnju na dugim semaforima, uz koje obično postoji i upozorenje, ređe molba, da se motor ugasi, koliki broj vozača zapravo isključi motor. Mali. I nepotrebna, disfunkcionalna količina izduvnih gasova polako ali sigurno pojačava efekat staklene bašte.

Svetsko iskustvo pokazuje da postoji pozitivna korelacija između stepena razvijenosti zemlje, s jedne strane, i korišćenja obrazovanja u zaštiti životne sredine, s druge. Bez sumnje situacija je daleko povoljnija u Švajcarskoj, Kanadi ili Japanu nego u Bangladešu, Zimbabveu ili Boliviji. Ali i kod jednih i kod drugih ima prostora za napredak. U potonjim zemljama naravno daleko više.

Može se delovati na dva načina. Prvo kroz edukativne kampanje koje su javne i usmerene preko raznih medija na sve uzraste populacije. Drugi način je kroz obrazovni sistem, počev od predškolskog uzrasta. Ranije pomenuta prekretnica je u tome da se od malih nogu vaspitavaju „mali zeleni“ a ne raskalašni potrošači čiji će se učinak u životu meriti snagom automobila i motora, veličinom bazena, ili količinom betona kojim su prekrili travnjake za svoje vile. Ova dva načina se ne isključuju. Za bolji i brži efekat bi bilo poželjno primeniti obe. Interesantno, i dobro, je da su ove kampalje, po pravilu, jeftinije od ugradnje filteta za vazduh i/ili vodu. Druga, vaspitanjanje „malih zelenih“ je zapravo skoro besplatna. A ostavlja dubok i trajan efekat.

Upozorenja da je trenutak za prekretnicu stalno stižu. Pre svega u obliku porasta prosečne globalne temperature. Okrenimo se učenju „malih zelenih“ jer je reč o njihovoj budućnosti.

Dr. Mihailo Crnobrnja
Profesor emeritus 

 

Nazad na JIE Pogledi