Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj i Centar za evropske studije Harvard Univerziteta održali su drugi godišnji samit o budućnosti Evrope 22. i 23. septembra na Harvardu.
Predsednik CIRSD-a Vuk Jeremić i harvardski profesor i direktor Centra za evropske studije Gregorž Ekiert imali su uvodna izlaganja. Jeremić je istakao da širok dijapazon političkih događaja u celom svetu ima sve veći uticaj na strateški pravac Evrope, koja se, pak, sve više zatvara i okreće unutrašnjim pitanjima. Sve ovo otežalo je efikasno delovanje Evrope van svojih granica.
Fokusirajući se na finansijske aspekte trenutne krize grčki ministar finansija u periodu između 2014. i 2015. godine Gikas Harduvelis izrazio je optimizam povodom opstanka Evra, ali i zabrinutost oko perspektive ostanka Grčke u evrozoni. Dominantno mišljenje američkih ekonomista je da će Evro doživeti kolaps, pre svega zbog neizbalansiranosti fiskalne kase i velikih razlika u konkurentnosti između zemalja na severu i jugu EU. Ipak, ovakva mišljenja previđaju uspešnost strukturnih reformi u zemljama juga EU, kao i neke od postojećih predloga za institucionalne reforme od stranke evropskih zvaničnika. Govoreći o Grčkoj, Harduvelis je rekao da će do kraja 2014. godine perspektiva Grčke izgledati mnogo svetlije nego što to sada deluje. Da pobeda Sirize nije izazvala krizu poverenja, Grčka bi ostvarila zdrav rast u 2015. godini, dok bi se grčki dug ispostavio održivim. Politička kriza iz prethodnih meseci je stvorila je ekonomsku pustoš a izgleda da će politika novoizabrane vlade pod vođstvom Sirize ostati neprijateljski nastrojena prema privatnom biznisu. Rezultat je vrlo zabrinjavajući: pesimizam preovladava po pitanju ekonomskog segmenta, a grčki dug više nije održiv. Ipak, još uvek je moguće izbeći katastrofu ali grčka ekonomija, kao i njeno članstvo u evrozoni, su sada „u rukama političara“.
Samit se nastavio sledeće jutro panelom o izbegličkoj krizi u Evropi. U diskusiji koja je obuhvatila niz važnih pitanja, panelisti su se dotakli istorijskih, socioloških i pravnih aspekata „tvrđave Evropa“. Direktor FXB Centra za zdravstvo na Harvardovoj T.H. Čen školi Žaklin Baba naglasila je da je dotok migranata prethodnih meseci manji u poređenju sa brojem Iračana tokom 90-ih i Avganistanaca početkom 2000-ih. Ono što je, pak, bez presedana ne čini ukupan broj izbeglica, već broj izbeglica koji se dokopao evropske obale. Uz priznanje da je poslednjih nedelja izbeglicama pružena adekvatna dobrodošlica, profesorka Baba je posebnu pažnju obratila na nivo kojim je medijska slika „tvrđave Evropa“ poduprla oštru politiku koja je suštinski nepomirljiva sa samom idejom Evrope. Mnoge izbeglice su, primera radi, zatvorene već duži period vremena, pri čemu im nije omogućena adekvatno pravno zastupanje.
Profesor francuske istorije na Harvardu Valton Gole je objasnio trenutne poteškoće u integraciji migranata kroz kratku istoriju imigracije u Francusku. Iako je ova zemlja više puta iskusila minijaturne verzije masovne imigracije, manjak uskustva pri masovnom nadolasku ljudi je ono što je Francusku zateklo nepripremljenu za integraciju pridošlica u ideološkom i praktičnom smislu. Profesor međunarodne saradnje na univerzitetu Brendajs, Jite Klausen, je naglasila da se Evropa suočava sa tri istovremene krize: humanitarnom, koja je nastala masovnim nadolaskom izbeglica iz Sirije i ostalih konfliktnih zona, strukturnom, u kojoj će ekonomske promene pod uticajem globalizacije nastaviti da privlače visok broj migranata u narednim decenijama i na kraju strateškom, koja upućuje na nepostojanje dugoročne strategije u Evropi za borbu protiv terorizma i njegovu kontrolu. S obzirom na njihovu povezanost, pravo rešenje za jednu od njih bi zahtevalo rešavanje sve tri, dodala je Klausen.
Naredni panel obrađivao je odnos Evrope prema južnom susedstvu. Prvo izlaganje imao je bivši ministar spoljnih poslova Kuvajta Šeik Muhamed Sabah Al-Salem Al-Sabah. Šeik Muhamed je ukazao na dijametralno suprotne stavove o sporazumu o iranskom nuklearnom programu između SAD s jedne i Saveta za saradnju zalivskih zemalja (GCC) s druge strane. SAD prema njegovim rečima vide sporazum kao veliko strateško razmeštanje na Bliskom istoku, koji će doprineti zajedničkim bezbednosnim interesima poput borbe protiv Islamske države. Prema viđenju GCC-a, nuklearni sporazum je okončao statu Irana otpadničke države, srušio sve perspektive o promeni režima i prevideo ulogu Irana kao jednog od glavnih sponzora terorizma. Ministar ekonomske infrastrukture i održivog razvoja Tunisa u periodu između 2014. i 2015. Godine je istakao da se Severna Afrika suočava sa ozbiljnim problemima. Razlog za to se pre svega može naći u problemu javnih finansija, visoke nezaposlenosti mladih i nemogućnosti slabih država u regionu da kontrolišu tok migracija. Prevazilaženje ovih problema će zahtevati političku viziju, uključujući i spoljnu pomoć kako bi se smanjila nezaposlenost i osnažila borba protiv terorizma.
Buvši ministar spoljnih poslova Španije Migel Anhel Moratinos rekao je da Evropa nije dovoljno uključena u zbivanja na Bliskom istoku, kao i da zbog toga ne uspeva da formuliše samostalnu spoljnu politiku. Prema njegovom viđenju, Evropa je „autsorsovala“ donošenje odluka o Bliskom istoku Sjedinjenim Američkim Državama uprkos različitim interesima. On je zapitao „gde je evropska diplomatija“? „Šta Evropljani rade da bi oblikovali region“? Da bi se prevazišla kriza na Bliskom istoku, Evropa mora da stvori mehanizam koji bi bio zasnovan na helsinškom aktu i podsticao lokalne centre moći da poštuju ljudska prava. Bivši ministar spoljnih poslova Portugala Luiš Amado naglasio je da Evropa nije razumela geopolitički značaj kraja Hladnog rata. Umesto da vodi aktivniju spoljnu politiku, evropske države su pošle linijom manjeg otpora, pozicioniravši se pasivno prema Rusiji i Bliskom istoku. Da bi se počelo na saniranju svih problema Evrope, kontinent mora da postane aktivniji igrač u svom južnom susedstvu.
Zvanični ručak u Harvad Klubu obeležila je debata o budućem izgledu Evrope između profesora na Harvardu Majkla Ignjatijeva i osnivača IFRI-a Tjeri de Monbriala. Debatu je moderirao predsednik CIRSD-a Vuk Jeremić, koji je istakao da se od svih kriza sa kojima se Evropa trenutno suočava najviše ističe izbeglička kriza, kao i da ona najviše zadire u pitanje evropskih vrednosti.
Ignjatijev je istakao da trostruka kriza predstavlja radikalan izazov samoj prirodi Evrope. Prvi je prema njegovim rečima „biblijski egzodus“ sa Bliskog istoka koji on tumači kao plebiscit na neuspelu spoljnu politiku zapada. Drugi predstavlja ekonomska kriza, pri čemu je Južnoj Evropi „isisana krv“ zarad benefita severa kontinenta. Treći je višestruka bezbednosna kriza: uspeh Rusije u pokušaju da izmeni evropske granice doveo je u pitanje pouzdanost NATO-a i njegovih bezbadnosnih garancija zemljama Baltika i Srednje Evrope. U međuvremenu se zemlje Balkana pretvaraju u „opasan vakuum“ ili „sivu zonu“ bez ikakvih bezbednosnih garancija. Ovaj problem je ukorenjen u opštem neuspehu različitih evropskih zemalja da se zajednički preuzme rizik, bilo po pitanju suverenog duga, raspoređivanja izbeglica ili perspektive „ruske agresije“ u Jugoistočnoj Evropi.
Ukoliko kontinent ne preduzme ozbiljne reforme, „preživeće kao zajedničko tržište ali ne kao identitet ili destinacija“, upozorio je Ignjatijev.
U svom izlaganju, Tjeri de Monbrial je isticao istorijska dostignuća Evrope i domašaj izazova sa kojima se suočavala u prethodnim decenijama. Uz nemogućnost tradicionalnih nacionalnih država da samostalno obavljaju niz zadataka u domenu domaće politike, međunarodne organizacije poput EU postale su jedina tela sposobna za efektivan odgovor na zajedničke izazove. „EU je jedini pozitivan politički izum XX veka“ rekao je Monbrial. Ne bi trebalo da iznenađuje činjenica da EU nije savladala sve tektonske tranzicije u poslednjih 25 godina. Pad Sovjetskog Saveza, primera radi, predstavljao je ne samo pad komunizma već i kraj Ruske Imperije. Imajući to u vidu, Evropa je mnogo napredovala u rešavanju spoljnopolitičkih izazova.
Nakon ručka, tema konferencije bila je izgradnja održivog prosperiteta u evrozoni. Prilično dinamičan panel počeo je izlaganjem profesora međunarodne ekonomije sa instituta za studije međunarodnog razvoja Čarlsa Vipolža, koji je istakao da je uvođenje evra bila odlična ideja bez obzira na izazove za održavanje zajedničke valute na kontinentu ekonomski različitih zemalja. Sam koncept evra nije problematičan, već se radi o institucijama koje su zadužene da ga održe. Ne postoje mehanizmi za očuvanje fiskalne discipline, kao ni sredstva za rešavanje bankarskog sistema ili centralne banke koja bi služila kao poslednja adresa za pozajmice. Nije takođe posvećena ni dovoljna pažnja problemu suverenog duga, niti je postojao upravljački mehanizam za koordinisanje brzih odgovora na krizne situacije. Problemi evra se mogu rešiti jedino ako Evropa ozbiljno pristupi rešavanju svojih institucionalnih nedostataka, zaključio je Vipolž.
Bivši ministar finansija i spoljnih poslova Kipra Markos Kiprijanu pozabavio se trenutnom situacijom sa kojom se suočava Kipar. Iako je mišljenja da je uvođenje evra bila dobra odluka, Kiprijanu tvrdi da Evropa nije korektno tretirala njegovu zemlju i obezbedila garancije za depozite svih klijenata u kiparskim bankama tokom krize bankarskog sistema. Da bi stvorio održivo blagostanje, Kipar mora, kao i druge zemlje Južne Evrope, nastaviti out ambiciozne strukturne transformacije, što uključuje reformu javnog sektora, socijalnih davanja i tržišta rada.
Profesor prakse ekonomskog razvoja na Harvardu Rikardo Hausman se složio sa konstatacijama da su strukturne reforme potrebne, ali i naglasio značaj posebnon investicionog plana. Navodeći primer irske razvojne agencije, Hausman je rekao da zemlje Južne Evrope pre svega moraju da identifikuju posebne oblasti razvoja gde je potrebno postići napredak. Zatim, potrebno je razgovarati sa investitorima o konkretnim potrebama u svakoj oblasti a potom učiniti neophodne izmene bez uvođenja koncesija za posebne interese.
Drugi godišnji samit o budućnosti Evrope zaključen je razgovorom između profesora istorije na Harvardu Niala Fergusona i predsednika CIRSD-a Vuka Jeremića.
Profesor Ferguson je istakao da sve krize koje trenutno potresaju Evropu treba sagledati iz šire istorijske perspektive. Generacija Stenlija Hofmana (nedavno preminulog osnivača Centra za evropske studije) je preživela mnogo veće masovne migracije u XX veku. Na sličan način, tokom skorašnje ekonomske krize, pad proizvodnje u evrozoni bio je daleko manje dramatičan nego tokom Velike krize 30-ih. Dve decenije nakon pada Sovjetskog Saveza čine „kratak mir“ kome je izgleda došao kraj. Kao rezultat toga, Evropa se ponovo mora navići na realnost ratobornog sveta.
Vuk Jeremić je govorio o razvoju situacije na Balkanu tokom prethodnih par godina koju je nazvao „uglavnom pozitivnom“. Iako perspektiva članstva u EU deluje udaljenije, sve stranke srpskog parlamenta su vrlo posvećene evropskim integracijama. Ipak, evropska kriza, koja nije počela 2009. već 2005. Godine ds neuspehom evropskih elita da donesu ustav, je sada ozbiljna pretnja. Iako populisti u Francuskoj i Španiji nemaju velike izglede da uskoro budu izabrani na rukovodeće funkcije u establišmentu svojih zemalja, njihov uspon već u velikoj meri otežava vlastima donošenje racionalnih odluka u javnom interesu. U isto vreme, sve sporniji politički domen prilično otežava formulisanje jedinstvene spoljne politike i reakcije na krize poput one na Bliskom istoku. „Kao neko ko je učestvovao u politici, zabrinut sam da Evropa zamenjuje spoljnu politiku migracionom politikom, baš kao što je u prošlosti zamenjivala politikom proširenja. Da bi se adekvatno odgovorilo na pitanje izbegličke krize, Evropa se mora baviti njenim izvorom. Suočavanje sa izazovima Bliskog istoka nije nešto što Evropa može sama da razreši, ali se ta pitanja ne mogu rešiti bez uključivanja Evrope“. Jeremić je podvukao strateški politički i ekonomski značaj koji za Evropu ima jačanje odnosa sa SAD (kroz TTIP) i Kinom (kroz Novi put svile). Uspeh na ovom polju može Evropu vratiti u srce svetskih zbivanja, dok bi neuspeh vrlo verovatno značio dodatne poteškoće za Evropu da učestvuje kao partner u postavljanju pravila međunarodnih odnosa u XXI veku.
