Ivan Vujačić, Profesor Ekonomskog fakulteta i Fakulteta Političkih nauka Univerziteta u Beogradu, Ambasador u SAD 2002-2009
Pred čitaocem je vredna knjiga poznatog politikologa Ijana Bremera (Ian Bremmer), direktora i osnivača Evroazijske fondacija (Eurasia Foundation) čije sedište je u Njujorku. Ovo je ujedno i poslednja u nizu njegovih zapaženih knjiga koje su nedavno objavljene: Svaka nacija za sebe: Dobitnici i gubitnici na G-nula planeti (Every Nation for Itself: Winners and Losers in a G-Zero World, 2012) i Kraj slobodnog tržišta: Ko dobija u ratu između država i korporacija? (The End of the Free Market: Who Wins the War Between States and Corporations?, 2010). Ove knjige ne navodim slučajno jer ih vidim kao komplemenatrne analizi koja se javlja u Supersili.
Pre nego što izložim glavne ideje ove knjige, smatram da je neophodno da čitaoca uputim u neke osnovne činjenice kada su u pitanju SAD i njen status supersile. Ovo mi se čini utoliko važnijim jer imam utisak da antiamerikanizam u Srbiji, kao i senzacionalistička publicistika i novinarstvo stvaraju ne jednu, već dve deformisane slike o moći SAD u savremenom svetu. Pod pojmom anti-amerikanizam ne podrazumevam kritički odnos prema američkom društvu ili kritički odnos naspram politike neke konkretne vlade SAD. Naprotiv, bez kritičkog mišljenja ozbiljna intelektualna rasprava o bilo kom fenomenu koji se tiče nekog društvenog procesa ili konkretnog ustrojstva bilo koje države nije moguća. Pod anti-amerikanizmom podrazumevam a priorno odbiIjanje mogućnosti da SAD imaju bilo kakvu pozitivnu ulogu u savremenom svetu. Drugim rečima, po ovom viđenju one jedine imaju pravu korist od sopstvenog delovanja dok to delovanje uglavnom drugima donosi štetu u najboljem, a zlo u najgorem slučaju. U stvari, anti-amerikanizam se ni po čemu ne razlikuje od anti-ruskog ili anti-kineskog a priornog stava. Nije teško zaključiti da anti-amerikanizam stoga ne može dovesti do dikursa koji je zasnovan na argumentim i činjenicama, već do pogrešnih ili u najboljem slučaju, iskrivljenih stavova o SAD i njenom položaju u savremenom svetu.
Prilično sam siguran da su dve pogrešne slike koje ću sada opisati raširene i u nekim drugim zemljama i da Srbija tu nije specifična. U našem slučaju anti-amerikanizam se može tumačiti kao reakcija na određene poteze različitih američkih vlada prema Srbiji među kojima su najdrastičniji bombardovanje (1999) i forsiranje priznanja unilaterlno deklarisane nezavisnosti Kosova (2008). To čini anti-amerikanizam u nas razumljivim, ali ne umanjuje njegove pogubne posledice po racionalno zaključivanje.
Ukratko, u prvoj verziji pogrešne percepcije SAD i njene pozicije u svetu, SAD su imperija u opadanju u svakom smislu, ekonomskom, vojnom, tehnološkom, političkom i moralnom. BRIKS zemlje (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) kao velike privrede, a naričito Kina kao sila u usponu i Rusija kao sila u oporavku, predstavljaju direktne prepreke njenim interesima koje će dovesti do dalje erozije njene moći. U nešto drastičnijoj verziji – Kina samo što nije prestiga SAD u gotovo svim relevantnim aspektima moći, a ćinjenica da će ubrzo postati najveća ekonomija (meren o ukupnim nominalnim BDP-om) je dokaz da će SAD biti u doglednoj budućnosti svedena na drugorazrednu silu. Po ovom viđenju, opadjuća moć SAD je dobra vest jer će multi-polarni svet biti u svakom smilsu pravedniji i bolji.
Druga pogrešna percepcija je suprotna prvoj, jer pretpostavlja da su SAD i dalje daleko najmoćnija sila i da je njena težnja da vlada celim svetom čini izvorom svog zla. Po ovom viđenju, jedino uporan otpor na gotovo svim frontovima (ekonomskom, političkom, vojnom, kulturološkom) može doprineti obuzdavanju i postepenoj eroziji američke moći. To ujedno znači da se razni tipovi regionalne saradnje na raznim poljima mere prema potencijalnom učinku protiv interesa SAD i da predstavljaju mali korak ka njenom padu kao svetskog hegemona.
Ovde bi trebalo jasno označiti razliku između hegemona i supersile, mada su SAD i jedno i drugo. Naime, hegemona definišemo na način na koji je uobičajen u međunarodnoj političkoj ekonomiji kao međunarodnog subjekta koji može da kreira i nameće opšta pravila ponašanja u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima pri čemu postoje ozbiljne posledice (ekonomske, političke pa u nekim slučajevima i vojne) za one koja ta pravila ne priznaju ili ruše. Supersilu definišemo kao zemlju koja na razne načine može da projektuje svoju moć na celokupnoj zemljinoj kugli. Po ovim definicijama, u periodu od sredine 19. veka pa do Prvog svetskog rata, Britanija je bila hegemon, ali ne i supersila. Posle pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a, SAD su jedina supersila i svetski hegemon, ali u nešto drugačijem obliku od Velike Britanije na vrhuncu njene moći.
Pogledajmo neke elementarne činjenice. SAD su po nominalnim veličinama ukupnog bruto domaćeg proizvoda (BDP) još uvek najveća svetska ekonomija. Prema bruto domaćem proizvodu po glavi stanovnika (BDP per capita), SAD su pri samom vrhu sa oko 53 000 dolara, dok je Kina, na primer, na nivou od oko 7000 dolara, a Rusija na nivou od oko 14 500 dolara (statistike OUN za 2013). Mada će u dogledno vreme Kina sustići i prestići SAD u apsolutnom iznosu BDP-a, ona će i dalje dugo ostati zemlja na srednjem nivou dohotak, dok je nivo BDP-a Ruske Federacije bitno podložan fluktuacijama zbog variranja cena nafte i gasa. Opadanja učešća nominalnog BDP-a SAD u ukupnom svetskom BDP-u je proces koji je traje od kraja Drugog svetskog rata. Ta pojava je posledica postepenog oporavka privreda Zapadne Evrope, Japana i u poslednje vreme uspona Kine. Od 1950. godine kada je to učešće bilo na nivou od oko 27% ono je tokom poslednjih godina opalo na oko 20%. Napominjem da je sa aspekta međunarodne ekonomske moći, relevantniji pokazatelj nominalni iznos BDP, a ne BD računat po pariteta kupovne moći iz jednostavnog razloga što ovaj poslednji opisuje unutrašnji standard stanovnika neke zemlje. Činjenica da je dolar svetska valuta dodatno doprinosi ekonomskoj nadmoći SAD. U današnjem svetu 80% svih finansijskih transakcija i 87% svih deviznih transakcija se odvija u dolarima.
SAD, takođe dominiraju u vojnoj snazi trošeći na oružane snage u apsolutnim iznosima više nego sve ostale zemlje NATO zajedno. Učešće SAD u ukupnim svetskim godišnjim izdacima na oružane snage je nešto ispod 40%. Pored toga, SAD raspolažu sa 10 nosača aviona sa pratećim flotama brodova, dok Kina i Rusija raspolažu sa po jednim. Jasno je da su samo SAD u stanju da projektuju vojnu silu širom sveta.
Treće obeležje supersile je tehnološka superiornost koja se zasniva na nauci i njenoj primeni. U oba ova aspekta SAD ubedljivo dominiraju u ovim oblastima. Od 20 vodećih svetskih univerziteta 16 je iz SAD. Pre neku godinu prva dva rangirana kineska univerziteta su bili između 200-tog i 300-tog mesta. Kada se govori o primeni nauke što se može meriti brojem primenjenih inovacija, i tu SAD drže prvo mesto u svetu. Ako za indikator uzmemo tržišnu vrednost (kapitalizaciju) preduzeća koja kreiraju, proizvode i prodaju najnapredniju sofisticiranu tehnolgiju, među prvih deset u svetu, devet su američka. Uostalom to se vidi i po velikom broju novih američkih kompanija koja su postala opšte poznate i prisutne (Epl, Majkrosoft, Gugl,Amazon, itd.).
Svaki od navedenih aspekata moći, ekonomska snaga, vojna moć i tehnološka superiornost mogao bi se dodatno potkrepiti činjenicama, ali mislim da je za potrebe ovog teksta dovoljno rečeno. SAD su supersila koja je ubedljivo nadmoćna nad drugim međunarodnim subjektima po sva tri opisana obeležja. Ne samo to, već sa aspekta kombinacija ova tri elementa moći, realan rival SAD nije ni na vidiku. To, međutim, ne znači da SAD mogu da čine šta im je volja i da nemaju značajna ograničenja. To isto tako ne znači da ne trpe neuspehe, poraze, nazadovanja u različitim sferama i da nemaju znatne troškove održavanja različitih komponenata sopstvene moći.
Ijan Bremer bi se složio sa ovim zaključcima i upravo zbog toga smatra da je u ovom momentu potrebno iznova postaviti pitanje uloge Amerike u svetu? U knjizi Supersila, on pred čitaoce, prvenstveno pred Amerikance i pred američku elitu u prvi plan stavlja tri moguća izbora uloge SAD u sadašnjem svetu. Već uvod u knjigu je prilično ekstravagantan, efektan i izazovan. Sastoji se od ankete koju je čitaoc zamoljen da popuni zaokruživanjem jednog od tri ponuđena odgovora na deset pitanja o poželjnoj ulozi SAD. Kasnije će se videti da svaki od odgovora korespondira sa određenom vizijom poželjne američke uloge. Bremer nudi čitaocima tri opcije : “ Nezavisna Amerika” ,“Manibol” Amerika i “Neophodna Amerika” .
Prva opcija nazvana “ Nezavisna Amerika” polazi od stava da SAD ne bi trebalo da budu umešane u rešavanje velikog broja svačijih i svakakvih problema. Umesto toga, SAD bi trebalo da se pozabave brojnim unutrašnjim problemima u cilju podizanja američkog prosperiteta. Ogromni izdaci za naoružanje umanjuju raspoloživost resursa za druge civilne potrebe. Oni povećavaju ukupnan javni dug i samim tim smanjuju ekonomsku efikasnost. Još pogubnija posledica je ta što donosioci odluka koriste ovu vojnu moć kako bi opravdali troškove njenog postoIjanja. Ovo vodi uplitanju SAD u vojne intervencije i konflikte u kojima nemaju stvarni interes. Povrh toga, rašireni intervencionizam stvara atmosferu taIjanstvenosti i netransparentnosti donošenja odluka što podriva američku demokratiju. Mnoge vojne akcije su kontraproduktivne jer stvaraju osvetnički motiv kod neprijateljske strane, a to može na duži rok podriti američku bezbednost usled rastućeg terorizma usmerenog prema SAD. Uostalom, krajnje je vreme da neke druge prosperitetne zemlje preuzmu odgovornost i troškove sopstvene bezbednosti (Nemačka, Japan).
Da li priklanIjanje ovoj opciji predstavlja podržavanje novog izolacionizma? Ne, kaže Bremer. Takvo pitanje služi da bi se ova opcija diskreditovala i skinula sa dnevnog reda. Time se žele ućutkati i potisnuti legitimne rezerve koje američki građanin ima u vezi ekcesa američke spoljne politike i njenog intervencionizma širom sveta. Američki prioriteti, po ovom gledanju, trebalo bi da budu sigurnost od terorizma kod kuće, sigurnost granica, ulaganje u infrastrukturu, ekologiju i obrazovanje. Izuzetnost Amerike u ovoj viziji ne proizilazi iz njene moći, već iz njenih političkih i ekonomskih sloboda. Obnovljena i prosperitetna Amerika kao primer drugima dovela bi do jačanja američkog uticaja u svetu.
Druga opcija je nazvana “Manibol”Amerika. Ovaj termin je preuzet iz naslova knjige i istoimenog filma koji su zasnovani na istinitoj priči o bejzbol timu iz Oklanda koji je sa ograničenim materijalnim sredstvima, koristeći sofisticirane metode ocenjivanja učinka igrača, uspeo da se plasira bolje od timova sa mnogo većim materijalnim resursima. Drugim rečima, u kontekstu Bremerove knjige ova opcija je sinonim za proračunatost i efikasnost u delovanju na onim poljima na kojima SAD izaberu da se angažuju. Prema Bremerovoj verziji ove vizije, zadatak spoljnog angažovanja SAD je da osigura bezbednost i ekonomski prosperitet za svoje građane. To znači probrano i promišljeno angažovanje sa punom svešću o ograničenjima sa kojima se SAD susreću. Amerika ne može sve, ali može da bira svoje bitke. Po ovoj viziji SAD ne mogu da se povuku u onoj meri koju zastupa prethodna opcija “ Nezavisna Amerika”. Mora se ići u intervencije, voditi međunarodne koalicije, ali isto tako izbeći prekomerno angažovanje i vratiti realizmu u spoljnoj politici. Distrakcije kao što su širenje demokratije i ljudskih prava moraju biti potisnuti na listi proriteta i vodećih principa ili biti gotovo eliminasni. Reklo bi se da u nekoj meri realni svet primorava sve američke administracije da se u velikoj meri pridržavaju ove vizije.
“Neophodna Amerika” naslov koji opisuje treću viziju uloge SAD. Ovaj naslov je preuzet od Medlin Olbrajt koja je Ameriku nazvala “Neophodnom zemljom” u smislu zemlje bez koje se ne mogu donositi odluke na svetskom nivou gotovo ni o jednom važnom pitanju. Po ovoj viziji uloga SAD je da pruži vođstvo u vezi rešavanja gorućih svetskih pitanja, kratkoročno i dugoročno. Amerika je ujedno dužna da brani i širi svoje vrednosti koje su univerzalne i koje može gurnuti u drugi plan samo privremeno i iz taktičkih razloga. Bez preuzimanja rukovodeće uloge, ni sama Amerika ne može biti bezbedna u situaciji kada se na mnogim neuralgičnim tačkama javljaju konflikti. U globalizovanom svetu ne može se uspeti bez pomoći drugima i pomoći od drugih, što podrazumeva ozbilIjan angažman. Možda se ne može rešiti svaki problem, ali se ne može ni ignorisati. Amerika može da podnese troškove širokog angažmana iz razloga što i dalje predstavlja najbezbednije utočište za svetski kapital i što koristeći monopol nad svetskom valutom može da finansira svoje delovanje širom sveta. Ukratko, Amerika ne može da pobegne od svetskog liderstva jer joj to ne dopušta ni njena moć niti njeni interesi koji su rasprostranjeni u globalizovanom svetu.
Vratimo se razlozima koji su naveli Bremera da napiše ovu knjigu. Po njemu, u novije vreme došlo je do manjka doslednosti i viška nekoherentnosti u spoljnoj politici SAD. Po završetku Hladnog rata, Amerika je pokušala da se okrene sebi u više navrata, ali nije u tome uspela zbog uvlačenja u čitav niz ograničenih sukoba. U međuvremenu je otuđila Rusiju širenjem NATO na istok i ozbiljno se upustila u dva dugotrajna rata čiji se kraj ne vidi. SAD su zanemarile Evropu i okrenule se prema Pacifiku bez stvarnih rezultata. Ono što je najgore, po Bremeru, pod sadašnjim predsednikom Obamom, Amerika je ostala bez jasne koncepcije. Rečenica koju je Obama izgovorio u vezi spoljne politike “Ne činiti ništa glupo” upravo ilustruje odsustvo utemeljene strategije. Zbog toga Bremer misli da je vreme da se u SAD otvori rasprava o ulozi SAD u svetu i da se izvrši izbor osnovne spoljnopolitičke vizije. Otuda i predlaže navedene tri variIjante kako bi podvukao jasne alternative.
Poterbno je istaći da knjiga obiluje konkretnim primerima i brojnim detaljima koji je čine interesantnom za čitanje. Bremer je nesumnjivo zanimljiv autor, a tokom rasprave o tri potencijalna opredeljenja SAD u spoljnoj politici vrlo ubedljivo obrazlaže sve tri vizije. Čitalac će dok prati izlaganje svake od tri mogućnosti pojedinačno biti gotovo ubeđen da je najbolja upravo ona vizija o kojoj trenutno čita. Štaviše, Bremer u okviru obrazlaganja svake od tri iznete mogućnosti polemiše sa druge dve, upućujući im kritike iz ugla one koju u tom momentu obrazlaže. Na kraju, Bremer se lično opredeljuje za jednu od njih, ali neću otkriti za koju kako bi potencijalnog čitaoca ostavio u neizvesnosti. Jedino što ću reći je da mislim da će biti iznenađen Bremerovim izborom.
Smatram da ova knjiga pokreće suštinsko pitanje. Šta bi trebalo da bude uloga SAD u savremenom svetu? Mada je ovo pitanje prvenstveno upućeno Amerikancima, ono pomaže i drugima da sagledaju sopstvena očekivanja od spoljne politike SAD.
Ovakva pitanja su i ranije postavlIjana. Tokom Drugog svetskog rata, Volter Lipman (Walter Lippman - danas gotovo niko u nas ni ne zna ko je to) je napisao kraću knjigu pod naslovom US Foreign Policy and US War Aims (prevedeno i izdato u Jugoslaviji 1946. godine pod naslovom -Spoljna politika Sjedinjenih država). U ovoj knjizi Lipman ukazuje da je odsustvo utemeljene spoljne politike dovelo do Drugog svetskog rata u trenutku relativno nepovoljnom po SAD sa posledicama koje su mogle biti izbegnute da su SAD posedovale adekvatnu spoljnopolitičku strategiju. Kao primer nedostatka spoljnopolitičke koncepcije Lipman navodi neoprezno i nepotrebno širenje SAD ka Havajima i Filipinima na samom kraju 19 veka, uz zanemarivanje nedostatka sredstava neophodnih da se preuzmu obaveze koje iz tog širenja proističu. U ovome Lipman vidi jedan od uzroka sukoba na Pacifiku pa i u pristupanju Japana silama osovine. Gotovo identičnu ocenu ovog širenja SAD je dao i Džordž Kenan u svojim čuvenim Volgrin (Walgreen) predavanjima 1950. Tek kasnije će Vilijem Epleman Vilijams (William Appleman Williams) u čuvenoj knjizi Tragedija američke diplomatije (The Tragedy of American Diplomacy,1959) izneti tezu po kojoj je ova ekspanzija, zajedno sa insistiranjem na politici otvorenih vrata kada je u pitanju Kina, proizvod dubljih ekonomskih interesa da se osiguraju strana tržišta i spreči ekonomska recesija.
Vratimo se, međutim, Lipmanovoj osnovnoj tezi. Lipman smatra da određeni izbori vode ka određenim posledicama u spoljnoj politici, pa bi bilo bolje da ta poltika bude rukovođena određenom doktrinom u skladu sa konceptualnim okvirom koji definiše vrednosti, interese i sredstva za njihovu realizaciju, nego da te strategije i tog konceptualnog okvira nema. Bremer se u suštini sa tim slaže, pa ponovo otvara fundamentalno pitanje definisanja jedne šire vizije poželjne uloge SAD u svetu iz čega bi proizašla možda neka variIjanta spoljnopolitčke strategije. No, sa aspekta današnjeg vremena, mislim da je ovo ujedno i polazna osnova za neke kritičke primedbe koje se mogu uputiti ovoj knjizi.
U kritici bih pre svega, pošao od samih opcija. Mislim da je teško odrediti jasno razgraničenje opcija koje Bremer nudi. Na primer ,“Manibol Amerika” i “Neophodna Amerika” su opcije koje je u praksi teško razdvojiti. Drugim rečima, u konkretnim situacijama donosioci odluka ne moraju videti razliku između ovih opcije iz razloga što su američki interesi toliko rašireni po svetu i toliko utkani u razne institucionalne, ekonomske i vojne aranžmane da se često ne vidi razgraničenje između neophodne sveprisutnosti i pažljivo biranih interesa.
Postavlja se još opštije pitanje – da li je u pravom smislu opcija “ Nezavisna Amerika” uopšte moguća u svetu koji je toliko globalizovan ili ako hoćete, amerikanizovan. U periodu posle Drugog svetskog rata SAD su učestvovale i često imale presudnu ili jako uticajnu ulogu u kreiranju svetskih institucija i pravila (uz učešće drugih). Ujedinjene nacije, bretonvudski sistem sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom kao trajnim institucijama, Nato i čitav niz drugih vojnih saveza, Svetska trgovinska organizacija, Nafta i drugo, su u velikoj ili odlučujućoj meri američke kreacije. Da li je iz ovog komplikovanog sveta uopšte moguće dezangažovanje SAD. Bremer misli da jeste. Ja mislim da nije. Naravno, sve je pitanje mere, i svaka opcija stoga predstavlja izvesnu karikaturu da bi istakla njene osnovne osobine. Međutim, ako su opcije pitanje izbora, kada čitalac bude popunjavao anketu koju mu Bremer nudi, primetiće da odgovori na određena pitanja nisu međusobno isključiva. Takođe će primetiti, da njegovi odgovori na pojedina pitanja na kraju ankete (verovatno) pripadaju svim trima opcijama. To ukazuje da je ova podela na opcije u velikoj meri veštačka sa aspekta realnosti međunarodnih odnosa.
Drugo fundamentalno pitanje je da li Bremer stvarno veruje da je moguće izvršiti izbor između ovih opcija (ma kako neprecizno bile definisane) kroz nacionalnu debate u kojoj bi mogli da učestvuju čitaoci njegove knjige. Mislim da je odgovor očigledan. U stvari, Bremerova knjiga je upućena jednom relatativno tankom sloju američke poltičke i ekonomske elite i spoljnopolitičkom establišmentu. Možda je postavljeno kandidatima za budućeg predsednika i njihovim savetnicima kako bi se podstakli da pred birače izađu sa konkretnijom vizijom, nego što su uopštene deklamacije o izuzetnosti Amerike i potrebe za snagom kako bi se potkrepila diplomatija u svetu u kome percipirana moć SAD opada. U svakom slučaju, prosečan čitalac, glasač, pa čak ni članovi Kongresa neće birati između ovih opcija imajući u vidu prerogative kakve je istorijiski preuzela institucija predsednika SAD.
No, čak i predsednik često nije u stanju da bira, već ga okolnosti najčešće vode u politike koje predstavlaju reakciju na događaje. Činjenica je da je Buš (mlađi), došao na vlast obećavajući manje intervencionizma i protiveći se takozvanoj “izgradnji nacija” (nation building). Činjenica je, takođe, da su događaji koji su bili realno nepredvidivi, odveli SAD u vojno angažovanje u Avganistanu, a kasnije (po opštem mišljenju) pogrešnom odlukom i u Iraku, sa posledicama koje su se ogledale u otvorenoj doktrini preventivnog i jednostranog vojnog delovanja koja je, po mom mišljenju implicitno dugo postojala. Dosadašnji ishod ovih angažovanja i slom njujorške berze kao uvoda u svetsku ekonomsku krizu 2008. doprineli su opreznijem pristupu i pokušaju dezangažovanja iz ovih sukoba pod Obaminom administacijom. Da li se ovo može nazvati odsustvom liderstva i nekoherentnošću ili je upravo koncetrisanje ove administracije na unutrašnji ekonomski oporavak, izgradnju infrastrukture i druge reforme (program zdravstvene zaštite) upravo korak u pravcu opcije “Nezavisna Amerika” kako je opisuje Bremer. Ne bi trebalo zaboraviti da je i Obama došao sa obećanjem da će dezangažovati SAD u Iraku i Avganistanu i poboljšati odnose sa Rusijom. Može se konstatovati da, posle sedam godina na vlasti, on ta obećanja nije ispunio, niti je to relano bilo u njegovoj moći. Ukratko, čak ni američki predsednik sa svom moći kojom raspolaže, često nije u mogućnosti da bira spoljnopolitički kurs, što zbog spoljnih, unutrašnjih političkih ili ekonomskih ograničenja sa kojima se suočava.
Tokom hladnog rata SAD su bile rukovođene doktrinom obuzdavanja koju je formulisao Kenan. Bolji poznavaoci će reći da su bile rukovođene iskrivljenom verzijom ove doktrine koju je formulisao Pol Nice (Paul Nitze). Ovo je bila jednostavna i široko definisana strategija (sve dobre strategije su jednostavne) koja je omogućila konzistentno organizovanje spoljne politike i ujedno služila kao merilo njenog uspeha. Kraj hladnog rata doveo je i do kraja ove strategije. Ni jedna šira strategija je nije suštinski zamenila. Bušova doktrina o pravu na preventivne intervencije je isuviše uska i odnosi se na specifične i ekstremne okolnosti da bi predstavljala strategiju ranga obuzdavanja. Ako se Amerika u post-hladnoratovskom period bavila širenjem globalizacije u cilju postizanja svojih određenih, pre svega, ekonomskih ciljeva, to ne znači da je od nje moguće napraviti strategiju jer je ovaj pojam isuviše kontradiktoran i difuzan. Možda nije ni moguće imati jednostavnu strategiju u današnjem svetu, a možda je bolje i nemati strategiju nego jednostavnu i pogrešnu startegiju kakva je pod Bušom mlađim uvela SAD u okupaciju Iraka sa dalekosežnim negativnim posledicama po ceo region i samu Ameriku.
Moje mišljenje je da je danas svet upravo zahvaljujući u velikoj meri Americi i njenom delovanju na mnoštvu frontova (politika, ekonomija, tehnologija, kulturni obrasci itd.) postao toliko povezan i kompleksan, da jednostavne strategije nisu više moguće. Ovo pogotovu važi za SAD u situaciji odustva rivalne supersile sa fundamentalno različitom univerzalnom ideologijom. Ukratko, američki interesi su toliko rasprostranjeni i umreženi na raznim nivoima širom sveta da čak ni jedina supersila nema značajnu autonomiju u biranju svoje spoljnopolitičke strategije. Upravo status svetskog hegemona, u smislu kako je definisano ranije, u suštini sprečava SAD da bira ulogu. Ta hegemonija je zasnovana na međusobnoj povezanosti vojne moći, ekonomske moći i ekspanzije, te ideologiji koja se samodefiniše kao univerzalna. Ako je 20. vek bio američki vek kako ga je sredinom 1950-tih nazvao Henri Lus (Henry Luce) vlasnik nedeljnika Tajm, 21. vek će to i ostati i biti još više američki nego prethodni.
To ne mora da bude nužno dobro za SAD. Bremer je isuviše obrazovan politikolog da toga ne bi bio svestan. Kao neko ko se bavi međunarodnim odnosima (političkim i ekonomskim) sigurno je svestan zaključaka Pola Kenedija (Paul Kennedy), Džona Meršajmera (John Mersheimer) i Kristofera Lejna ( Christopher Layne) o opasnostima koje prete velikim silama, regionalnim i svetskim hegemonima. Otuda i njegova potreba da američkoj političkoj eliti kroz ovu knjigu skrene pažnju da mora da preispita svoju spoljnopolitičku viziju. Ovo je knjiga koja se ujedno preporučuje i onima koji bi želeli da sagledaju dileme i ograničenja sa kojima se Amerika susreće u njenom spoljnopolitičkom delovanju. Iz ovih razloga njeno objavljivanje je značaIjan događaj za našu sredinu, a njeno čitanje doprineće boljem razumevanju spoljnopolitičkih dilema prosvećene američke elite.
