Vuk Jeremić
Članak je objavljen u Politici 15.septembra 2015. godine.
Administracija Baraka Obame uložila je izuzetan napor na polju multilateralne diplomatije, čiji je ishod istorijski sporazum o iranskom nuklearnom programu. Ovo predstavlja veliki diplomatski uspeh Vašingtona, koji je u ovom procesu predvodio velike svetske sile (među kojima su i saveznici i rivali SAD) na putu do postizanja konačnog konsenzusa. Ovaj sporazum nesumnjivo doprinosi regionalnoj bezbednosti i eliminiše jednu od najopasnijih pretnji po međunarodni mir i stabilnost.
Iako je sasvim sigurno da je već obezbeđen dovoljan broj glasova u Senatu kako bi sporazum opstao uz korišćenje posebnih predsedničkih ovlašćenja, postoji opasnost da on ipak neće biti dovoljan da se blokira glasanje sa negativnim ishodom.
Uspeh u sprečavanju negativnog izjašnjavanja u Senatu ne samo da bi pokazao svetu da protivljenje sporazumu unutar samih SAD nije onoliko snažno kao što neki tendenciozno tvrde, već bi i sasvim sigurno za nekoliko nedelja, ako ne i meseci, skratio period potreban da sporazum dobije snagu zakona. To bi Obaminoj administraciji dalo mogućnost da bez odlaganja preusmeri najveći deo svoje diplomatske energije i resursa na krucijalnu fazu procesa - implementaciju sporazuma.
To bi takođe značajno otežalo sve eventualne buduće pokušaje jednostranog američkog povlačenja iz sporazuma koji je suštinski bio iniciran iz Vašingtona i dogovoren uz ključnu ulogu SAD. Takav scenario bi bio poguban po međunarodni kredibilitet Amerike, i značajno urušio kapacitet SAD u budućim pregovorima sa vladama drugih zemalja po bilo kom važnom pitanju.
Tokom mog mandata predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija usvojen je istorijski Sporazum o trgovini oružjem (ATT), nakon više decenija diplomatskih napora. Ovaj sporazum reguliše trgovinu konvencionalnim naoružanjem u cilju sprečavanja njegove upotrebe u svrhu kršenja ljudskih prava ili terorizma. Imajući ovo u vidu, u prilici sam da iz ličnog iskustva posvedočim o izuzetnoj kompleksnosti postizanja preciznih dogovora u delikatnim multilateralnim pregovorima. Iako pregovori o iranskom nuklearnom programu nisu uključivali toliki broj zemalja kao ATT, njegov uspeh je možda i od većeg značaja, ako se u obzir uzmu strateški ulozi i posledice.
Ključno pitanje koje treba postaviti u procesu napora da se obezbedi dovoljan broj glasova u Senatu jeste da li bi neka drugačija politika prema iranskom nuklearnom programu donela bolji ishod.
Mnogi skeptici tvrde da bi mogao biti postignut bolji sporazum da su sankcije i dalje ostale na snazi. Zagovornici ove teze međutim polaze od dubiozne pretpostavke da je za to postojala internacionalna podrška, dok je u realnosti, iz godine u godinu, očigledno slabila politička volja značajnog dela međunarodne zajednice za nastavak politike sankcija prema Iranu. Bez postignutog sporazuma, same SAD bi mogle da i dalje vrše nesmanjeni pritisak, ali bi spremnost drugih međunarodnih aktera da ih u tome prate bila sve više erodirana. Iran bi u ovom scenariju polako počeo da pridobija sve značajnije ekonomske koncesije, ne obavezujući se pritom ni na kakve ustupke po pitanju svog nuklearnog programa.
Drugi, pak, tvrde da je jedini način za očuvanje američke bezbednosti, kao i njenih saveznika na Bliskom istoku, potpuna eliminacija iranskog nuklearnog programa. Teheran, međutim, objektivno na to nikada ne bi pristao u mirnodopskim okolnostima. Jedini put kojim bi se tako nešto moglo pokušati je vojna intervencija, koja teško da bi garantovala povoljniji ishod. Uz to, izvesno je da bi malo ko i od američkih saveznika, a kamoli drugih međunarodnih igrača, pokazao apetit za takvu drastičnu akciju, u situaciji kada je relativno razumno rešenje bilo na domak ruke za pregovaračkim stolom.
Sporazum o Iranu je ubedljiv, sadržajan i zasnovan na mehanizmu nadgledanja koji zatvara sva vrata na putu ka stvaranju iranskog nuklearnog oružja u doglednom periodu. Prihvatajući ovaj sporazum, Teheran je zapravo pristao na najrigorozniji režim inspekcija i provera u istoriji kontrole naoružanja. Štaviše, zahvaljujući kreativnom predlogu Francuske, u slučaju izbegavanja ili neispunjavanja obaveza, sankcije Iranu se mogu automatski ponovo uvesti bez prethodne saglasnosti drugih članica Saveta bezbednosti. Ako Iran prekrši sporazum, ne samo da bi sankcije bile vraćene, već bi i sve druge kaznene mere ostale na raspolaganju aktuelnom i budućim američkim predsednicima. Ukoliko do takvog kršenja dođe, Vašington bi imao još jače argumente da ubedi svet kako Iran treba da plati visoku cenu za svoje ponašanje.
Radikalni elementi unutar Irana takođe su protiv ovog sporazuma i nadaju se da će predsednik Obama biti primoran da stavi veto na izjašnjavanje Kongresa - doduše iz potpuno drugačijih motiva. Oni su svesni da sporazum otvara put ka normalizaciji i otopljavanju odnosa Irana sa svetom, što slabi njihovu upravljačku moć u zemlji. Oni strahuju da bi, po prvi put u ovoj generaciji, njihova dominacija nad većinom stanovnistva, kao i iranskom poslovnom zajednicom bilo dovedena u pitanje, i to uz podršku najviših verskih i državnih organa.
Ovo je glavni razlog zbog koga sporazum nekontaminiran predsedničkim vetom nudi realnu priliku za konstruktivniju ulogu Irana u kriznim žarištima na Bliskom istoku. Ovo se naravno ne može uzeti zdravo za gotovo, te bi Vašington trebalo da odlučno ojača bezbednosne garancije Izraelu i drugim saveznicima u regionu. Prošlonedeljna uspešna poseta saudijskog kralja Salmana je u tom smislu izuzetno vazna, što je praksa koja će sasvim sigurno biti nastavljena.
Ukoliko se Iran odluči na punu normalizaciju veza sa svetom, iz toga za sve može da proistekne mnogo toga dobrog. Ukoliko, pak, odluči da izigra ovu diplomatsku inicijativu, ostaće jedini krivac za sve teške posledice koje bi iz toga proizašle. Američki Senat bi pokazao izuzetnu mudrost ne primoravajući Obamu da iskoristi pravo veta. Ovaj sporazum je u interesu bezbednosti SAD, kao i sveta u celini.
Vuk Jeremić, bivši predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i ministar spoljnih poslova Republike Srbije, predsednik Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj.
Članak je originalno objavljen na engleskom jeziku u The National Interest
