Kakvi su dometi otvorenog Irana?

Autor:
Stefan Antić

Master u oblasti politike, Univerzitet u Mančesteru. Istraživački saradnik CIRSD-a i pomoćnik urednika magazina Horizons

Samo nekoliko nedelja nakon neuspeha pregovora u Beču o iranskom nuklearnom programu, sve češće se mogu čuti mišljenja da ni novi rok, postavljen za 30. jun 2015. godine, neće rezultirati postizanjem dogovora. Sve to i ne predstavlja preveliko iznenađenje imajući u vidu decenije međusobnog nepoverenja i sukobe između Irana i Zapada. Iranske vođe i lideri P5+1 su, međutim, u mesecima koji su prethodili postavljenom roku često javno izražavali nadu da će doći do „razumnog ishoda“, uvek ističući da su razgovori počeli da dobijaju „pozitivan ton“. Od prvih američkih sankcija uvedenih Iranu 1979. godine, odnosi Irana i Zapada su prešli dug put od ratnohuškačke retorike, pretnji zatvaranjem Hormuškog moreuza, Ahmedinedžadovih pretnji uperenih protiv Izraela, pa sve do američkih pretnji invazijom. Situacija je daleko od optimistične, s tim da ipak preovlađuju poruke da bi multilateralni pregovori mogli imati uspešan ishod. Uzimajući sve u obzir, konstruktivan ton pregovora se zaista može smatrati znakom napretka.

Očigledno je da će uspeh nastojanja Irana da okonča embargo uveden od strane UN, EU i SAD prvenstveno zavisiti od ishoda nedavno produženih pregovora. Ipak, možda čak ni to neće biti dovoljno jer su obim i složenost režima američkih sankcija, u najmanju ruku veliki. Ukidanje svih sankcija, čak i uz svu dobru volju i angažovanje koje sadašnja ili neka buduća američka administracija može ostvariti, daleko prevazilazi nadležnosti čak i najviših instanci izvršne vlasti. Ovo je posebno tačno budući da većina uvedenih sankcija sada predstavlja deo zakona donetih od strane američkog Kongresa. Stoga će najverovatnije biti potrebne godine napornog rada i mobilizacija nezapamćene podrške javnog mnjenja kako bi se ukinule obimne sankcije Vašingtona. Srećom, ista pravila ne važe za sve međunarodne aktere koji su tokom godina preduzimali razne oblike kaznenih mera protiv Irana. U svakom slučaju, cilj ovog članka nije da predvidi tačan trenutak eventualnog ukidanja sankcija, niti da u tom smislu tvrdi da će do toga ikada doći. Ono što se ipak nameće je pitanje šta bi takav sled događaja značio za region Bliskog istoka kao i za celi svet?

Vredno je pomenuti da su poslednje dve runde sankcija (koje je Savet bezbednosti UN uveo 2010. i 2012. godine) ostavile neizbrisiv trag na iransku privredu. Primera radi, iranski rial je doživeo najgoru devalvaciju u poslednjih nekoliko decenija. U odsustvu sankcija, jasno je da bi iranska privreda doživela određenu stabilizaciju, kako u smislu zaustavljanja slobodnog pada valute, tako i u smislu omogućavanja reintegracije zemlje u svetsku ekonomiju. Postoji mnogo razloga za verovanje da bi zvanični Teheran, uz druge regionalne i međunarodne aktere, imao velike koristi od ovakvog scenarija. Kao prvo, jedan od najvećih problema koji ometa razvoj zemlje jeste neraspolaganje finansijskim sredstvima koja već godinama stoje zamrznuta u inostranim bankama. Ukoliko bi eventualno došlo do njihovog odmrzavanja, Iran bi se našao u poziciji da relativno lako amortizuje većinu problema izazvanih devalvacijom, a novac iskoristi za preko potrebnu diversifikaciju privrede, čiji život sada uglavnom zavisi od trgovine naftom. Pritom treba pomenuti da bi se na taj način širom otvorila vrata za direktna ulaganja u naučne inovacije, obrazovanje, kao i jačanje postojećih bezbednosnih struktura.

Drugo, kao treći najveći posednik naftnih rezervi na svetu, Iran bi bio u stanju da generiše nove prihode kroz izvoz nafte, te direktno ostvari korist po sopstvenu, kao i nekolicinu drugih velikih svetskih privreda, gde je potražnja za ovim prirodnim resursom velika. Primera radi, trgovinski odnosi Kine i Irana su u velikoj meri trpeli svaki put kada bi se obim sankcija povećao, pri čemu je poslednja runda dovela do pada od 50 procenata u uvozu sirove nafte u Kinu. Upravo zbog toga, ovaj odnos čini Kinu možda i najistaknutijim međunarodnim akterom koji priželjkuje tzv. „otvaranje“ Irana.

Treća stavka se uglavnom odnosi na evropske i indirektno američke energetske interese u Iranu. U izvesnoj meri je već postalo kliše naglašavati želju Evrope da dođe do održivih i raznovrsnih izvora energije. Čak i pre početka ukrajinske krize, određeni stepen nelagodnosti zbog prevelike zavisnosti od ruskih energenata bio je više nego evidentan među liderima zemalja Evropske unije. Naročito u svojim istočnim delovima, zavisnost zemalja EU od ruskog prirodnog gasa je vrlo očigledna, o čemu najbolje govori podatak da pojedine zemlje obezbeđuju i preko 90 procenata svojih gasnih potreba iz Ruske Federacije. To se posebno odnosi na zemlje poput Litvanije, Estonije i Letonije, kao i Slovačke i Bugarske.

Sa porastom tenzija u i oko Ukrajine, čini se da će se želja Evropljana za alternativnim izvorima nafte i gasa samo uvećavati, a imajući u vidu da ti izvori moraju garantovati velike količine energenata, čini se da bi upravo Iran mogao biti pravo rešenje za mnoge od postojećih problema. Kao zemlja bogata prirodnim resursima, Iran bi mogao da predstavlja održivu alternativu postojećem lancu snabdevanja. Uz obilne rezerve prirodnog gasa (druge po veličini u svetu) i jedine uporedive sa rezervama Ruske Federacije, „otvoreni“ Iran bi mogao koristiti Evropi na tri ključna načina. Prvi se odnosi na diversifikaciju evropskih energetskih izvora. Drugo, veća ponuda za rezultat daje dalji pad cena prirodnog gasa i nafte, čime bi postojeći snabdevači bili primorani na takmičenje, a to se sve, naravno, u krajnjoj računici vrlo povoljno odražava na evropske kupce. Konačno, treći se tiče lakšeg pronalaženja izlaza iz situacija opterećenih političkim problemima, pri čemu ukrajinska kriza upravo služi u prilog ovakvom argumentu. Trenutno se Evropska unija upliće u sve ozbiljniji sukob sa Rusijom, koja sa druge strane, drži sve „energetske karte“ u svojim rukama. U jeku već pristigle zime, većina Evropljana je primorana da se obrati svojim ruskim kolegama za pomoć, što će sigurno podrazumevati činjenje brojnih ustupaka oko niza gorućih pitanja. Na neki način, ovo sredstvo moći Rusije otežava i nastojanja SAD da spoljnu politiku EU u potpunosti usklade sa sopstvenom i na taj način očuvaju svoje bezbednosne interese u Istočnoj Evropi i šire. Ukoliko bi se eventualno Sjedinjene Države sa svojim saveznicima odlučile za aktivniji angažman oko Irana, to bi moglo poslužiti kao instrument produženja njihove dominacije u svetu koji sve više poprima multipolarni karakter.

Iako bi se moglo reći da prednosti odnose prevagu u odnosu na probleme koji nastaju ukidanjem sankcija Iranu, neki poteškoće ipak postoje. U ovom trenutku je možda i suvišno tvrditi da očuvanje niske cene nafte u poprilično dugom vremenskom periodu ne bi išlo svima u prilog. Ovo uglavnom pogađa ostatak velikih proizvođača nafte kao i multinacionalne korporacije iz te industrijske oblasti, dok se scenario, koji je ujedno i predmet ovog članka, često navodi kao splet okolnosti koji nikako ne bi išao na ruku glavnom regionalnom konkurentu Irana – Saudijskoj Arabiji. Razlozi za strah zvaničnog Rijada svakako imaju svoje utemeljenje i šta više služe kao motiv za aktivno delovanje na njihovom predupređenju.

Ukoliko za trenutak po strani ostavimo igre oko cena nafte, sa sigurnošću se može tvrditi da Saudijska Arabija ima dugu istoriju oscilirajućih odnosa sa Teheranom. Većinu toga bi trebalo pripisati cilju kojem svaka od ovih dveju zemalja teži, a koji se odnosi na regionalno predvođenje svih Šiita, odnosno Sunita. Dok bi sposobnost Irana da bolje štiti prava šiitske manjine u svom neposrednom okruženju zasigurno jačala uz oporavak privrede zemlje, isto bi se moglo reći i za sposobnost Teherana da Šiite iskoristi u cilju efikasnije kontrole unutrašnjih poslova Zalivskih država. Takav preokret na Bliskom istoku, u okruženju koje je i sada dovoljno delikatno, prvenstveno bi imao uticaja na razvoj događaja u Iraku i time dalje omogućio Teheranu da svog zapadnog suseda zadrži u sopstvenoj sferi uticaja. Takav razvoj situacije bi u Rijadu bio smatran velikim udarcem, čiji zvaničnici već godinama naporno rade na jačanju političkog uticaja u Iraku koristeći veze sa lokalnim Sunitima. Šta više, sve veća regionalna dominacija Irana bi imala i potencijalno destabilizujuće efekte na Kraljevinu Bahrein, kojom upravljaju Suniti, iako većinu stanovništva u zemlji čine Šiiti. Dalje, jedno od potencijalnih posledica bilo bi i udaljavanje Ujedinjenih Arapskih Emirata (inače najvećeg regionalnog trgovinskog partnera Irana) od Saudijske Arabije, što bi kod potonjih moglo rezultirati nizom kaznenih mera i radikalnih akcija u pokušaju da izazove nestabilnost u dvorištu svojih nelojalnih komšija.

Suprotno tome, Rijad bi mogao i preusmeriti svu pažnju na unutrašnja pitanja ukoliko bi njihovi prihodi od prirodnih resursa počeli da opadaju, praćeni smanjivanjem (doduše značajnih) rezervi, što bi samim tim nateralo Saudijsku Arabiju na odustajanje od ciljeva koji se tiču regionalnog liderstva. Uz povlačenje Saudijske Arabije, Iran bi se lako našao u poziciji da dominira nad ogromnim delom Bliskog istoka. „Iranosfera“ bi zasigurno obuhvatila i Siriju – čiji predsednik već u dovoljnoj meri zasniva svoj opstanak na vlasti na podršci Teherana. Kakav god bio ishod sukoba u Siriji, zemlja koja je pretrpela ekonomsku, humanitarnu i infrastrukturnu devastaciju teško da će imati drugog izbora osim da pomoć potraži spolja, pri čemu se, uz ukinute sankcije, Iran najviše nameće kao dominantna sila kojoj se svako na Bliskom istoku mora obratiti za pomoć.

Takav razvoj događaja svakako bi zabrinuo Izrael, zemlju koja se već nekoliko puta našla na ivici rata sa Iranom. Prisećajući se Ahmedinedžadovih izjava, koje su često i otvoreno zagovarale uništenje Izraela, Tel Aviv ima veoma realne osnove za zabrinutost u slučaju da dođe do značajnog uvećanja iranske moći. U trenutnoj konstelaciji snaga na Bliskom istoku, Izrael poseduje širok spektar mogućnosti za suprotstavljanje Iranu, uključujući vazdušne i raketne napade. Ipak, uz postepeno jačanje Teherana, Izrael bi po svoj prilici imao mnogo manje prostora za manevar (i manje podrške u Vašingtonu), pa bi shodno tome utehu mogao naći samo u činjenici da ekonomski jak Iran može imati manje razloga za ratoborno ponašanje u regionu.

Tokom godina se o ulozi Ruske Federacije na Bliskom istoku, inače najpouzdanijem partneru Irana po pitanju Sirije, mnogo puta raspravljalo. Čini se, međutim, da potpuno rehabilitovan Iran ne bi najbolje služio interesima Moskve, posebno imajući u vidu dalji očekivani pad cena energenata, koji nastavljaju da igraju ulogu glavnog katalizatora ekonomskog rasta Rusije. Ipak, politička elita u Moskvi pružala je punu podršku Iranu u kontekstu prethodnih inicijativa oko nuklearnog programa, kako neki kažu, možda baš zato što je smatrala da će pregovori imati neuspešan epilog. Donedavno su Rusi posmatrani kao predvodnici podrške Iranu po pitanju mogućeg članstva u Šangajskoj organizaciji za saradnju, što je na određeni način i razumljivo s obzirom da Rusija time omogućava jačanje svog bloka saveznika na međunarodnom planu i stvara priliku za dalju institucionalizaciju odnosa sa Iranom. Već čitavu deceniju, pažljivo se posmatra približavanje Rusije Islamskoj Republici, pri čemu je ovaj proces bio izložen raznim oblicima kritike. Dok su neki podvlačili spremnost Rusije da „naoruža otpadničku državu“, drugi su išli toliko daleko tvrdeci da je upravo Moskva podsticala ratobornost Irana prema Zapadu. Logika koja podržava potonji argument se ogleda u sledećem: što je Iran ratoborniji, to je veći rizik od žestoke kontrareakcije Zapada, dok bi sve zajedno rezultiralo produbljivanjem nestabilnosti u regionu, koja bi mogla dovesti do astronomskih cena energenata i, baš zbog toga, koristi za rusku privredu (istovremeno izazvavši ekonomske muke EU, da uzmemo najočigledniji primer).

Namera ovog članka bila je pre svega da doprinese sticanju boljeg uvida u različite stavove koje bi regionalni, kao i međunarodni akteri, mogli da zauzmu u daljem definisanju odnosa prema Iranu. Za sada smo tu gde smo: ne u zastoju, ali i bez većeg napretka. U svojoj skorašnjoj izjavi, američki državni sekretar Džon Keri je istakao da su pregovori o nuklearnom programu došli do tačke u kojoj bi bilo „glupo da se sada odustane”, bez obzira na činjenicu da poslednja runda pregovora nije proizvela opipljiv rezultat. Da li će dalji napori na kraju rezultirati sveobuhvatnim sporazumom, samo će vreme pokazati, dok nama u međuvremenu ostaje da na osnovu postojećih smernica analiziramo da li bi potencijalno „otvaranje“ Irana bilo praćeno konvencionalizacijom smera spoljne politike ove zemlje.

Original članka je objavljen na engleskom jeziku pod nazivom “What Happens if Iran Opens Up”.

* Stavovi izneti u tekstovima objavljenim u ovoj rubrici ne odražavaju nužno stav CIRSD-a

Nazad na mladi eksperti pišu