- Home
- Mladi eksperti pišu
- Kurdsko pitanje u Iraku: mogući sledeći koraci
Autor:Austin Wayne Clark
Diplomirao na Southern Methodist University i obavlja posao stažiste-urednika u časopisu Horizons. Od septrembra 2015. godine student King's College London
Region Kurdistana u Iraku je jedan od ekonomski najznačajnih regiona u niziji Mesopotamije, kao i jedno od najvažnijih geopolitičkih poprišta na Bliskom istoku, kako trenutno, tako i u vremenu koje dolazi. Irački Kurdistan je bogat region koji obiluje ogromnim rezervama nafte i značajno stabilnijom bezbednosnom situacijom u poređenju sa situacijom sa kojom se suočavaju njihovi sunarodnici u obližnjim provincijama. On se odlikuje drugačijom kulturom i atmosferom u odnosu na ostatak Iraka. Primera radi, dok se za prevoz stranih radnika između nekoliko ključnih sigurnih zona (pre svega, Zelene zone) u iračkom gradu Bagdadu preporučuje prevoz helikopterom – Erbil je grad u kome se lamborghini može bezbedno naći parkiran na trotoaru.
Iako se naoružane snage bezbednosti redovno mogu videti u vojnim kamionima, bezbednosni incidenti su izolovani slučajevi. Ovo je od posebnog značaja kada se uzme u obzir da je do pre samo nekoliko nedelja centar grada bio tek nekoliko kilometara udaljen od teritorije pod kontrolom ISIS-a. Planirana izgradnja kule Naze, solitera sa 65 spratova, predstavlja fizički testament ovom povećanom osećaju sigurnosti. Velika ulaganja stranih naftnih kompanija, uključujući konglomerat Hant Oil sa sedištem u Teksasu, donose mogućnost otvaranja novih radnih mesta i priliv prihoda. Premda korupcija postoji, a profit ne nalazi uvek svoj put do ruku lokalnog stanovništva, stabilni bezbednosni izgledi, kao i potencijalni rast rezervi nafte i gasa, uz pojavu sve većeg broja solitera na horizontu Erbila, nagoveštavaju mnogo svetliju budućnost u poređenju sa okolnim gradovima – pre svega Mosulom koji predstavlja gotovo suštu suprotnost takvim pozitivnim izgledima.
I pored toga što je istorija iračkog Kurdistana obeležena ugnjetavanjem i čak hemijskim napadima tokom „operacije Anfal“ Sadama Huseina, ovaj region ima istorijat tolerancije i verskog suživota. Uz istoriju tlačenja od strane neprijateljske politike Bagdada, u kombinaciji sa stabilnim ekonomskim i bezbednosnim izgledima – ne čudi to što se sve više govori o federalizaciji Iraka, pa čak i o potpunoj nezavisnosti regiona Kurdinstana od Iraka.
Koje su onda opcije za ovaj region koji ima sve veću autonomiju i uživa zaštitu snaga kojima ne komanduje Bagdad?
Postoji nekoliko pitanja kojima se moramo pozabaviti pri razmatranju ove teme. Prvo, tu je veoma osporavano iscrtavanje granica autonomnog regiona. U vreme vladavine Sadama Huseina, područja za koja se uobičajeno smatralo da su u granicama "kurdskog regiona" grubo su još jednom arabizovana i kulturno odvojena od Erbila. Stoga će se svaki pokušaj za pravilno definisanje ovog regiona neminovno dovesti do napete atmosfere u kojoj bi Bagdad i Erbil morali da razmotre kakva je budućnost jednog grada bogatog naftom poput Kirkuka. Takva pitanja su se već javljala u kontekstu referenduma o statusu Kirkuka, koji je odložen 2009. godine.
Drugo, Kurdi ne žive samo u iračkom Kurdistanu. Kurdi su kao narod nastanjeni u područjima gde se preklapa više međunarodnih granica u Iranu, Turskoj i Siriji. Ovo je posebno problematično za Tursku, koja je ne samo žestoko izbegavala da Kurdima dâ region, već se i neprestano borila protiv kurdskih grupa poput Radničke partije Kurdistana (PKK). Tako se sa svakim daljim definisanjem kurdskog regiona otvaraju vrata da određeni deo susednih kurdskih populacija zahteva slično rešenje od svojih vlada. Nezavisan Kurdistan bi bio turska noćna mora i ponovo bi otvorio stare političke rane.
Pored toga, svaka dalja decentralizacija će takođe dovesti do rasprave o tome šta treba uraditi sa tokovima naftnih rezervi iz Kurdistana. Pregovori koji su okončani u decembru 2014. godine Kurdistanu, utabali su put ka dobijanju skoro 17 odsto iračkog nacionalnog budžeta u zamenu za naftu koju šalje centralnoj vladi za potrebe izvoza. Iako su pregovori i nastavak isplata Erbilu pozitivan znak da postoji mogućnost daljih razgovora po tom pitanju, teško je zamisliti da će Bagdad jednostavno dozvoliti da 17 odsto vrednosti njegovog nacionalnog godišnjeg budžeta u energetskim rezervama proglasi nezavisnost preko noći.
Imajući u vidu gore navedena pitanja, pre same rasprave o budućnosti iračkog Kurdistana moraju se razmotriti dva ključna problema. Geografski prikaz regiona je predmet spora između postojećeg autonomnog kurdskog regiona i oblasti izvan njega u kojima živi kurdska populacija – što će izazvati jednak međunarodni pritisak i na Erbil i na Bagdad. Drugo, sporovi oko vađenja nafte iz regiona (i prihodi iz regiona koje Kurdi potražuju iz vremena pre ponovljene arabizacije) dovešće do velikih tenzija na unutrašnjem planu u Iraku. Dok i samo postojanje ovako ozbiljnih pitanja već́ izaziva glavobolje kreatorima politike u Erbilu, dodavanje međunarodnog pritiska iz zemlje koja se tako žestoko protivi samom pojmu Kurdistana – kao što je Turska (koja se već izjasnila protiv kurdske nezavisnosti) – predstavlja osnovu za žustru raspravu na međunarodnom nivou.
Imajući u vidu ove unutrašnje i spoljne pritiske, koji su to potencijalni načini za preispitivanje položaja iračkog Kurdistana u svetu?
Prvo, tu je vrlo osporavana ideja kurdske nezavisnosti. Drugo, regioni koji se trenutno graniče sa kurdskim provincijama Erbil, Dohuk i Sulejmanija mogli bi se zvanično integrisati u nadležnost regionalne vlade Kurdistana. Treće, postoji mogućnost federalizacije celog Iraka – što dovodi do dogovora u kojem Kurdistan ima partnersku ulogu. Četvrto, tu je uvek očuvanje statusa kvo.
Izgledi za potpunu nezavisnost, premda logistički izvodljiva jer regionalna vlada Kurdistana ima snage bezbednosti koje su nezavisne od ostatka Iraka, imaju najveću verovatnoću da dovedu do direktnog oružanog sukoba. Sasvim je moguće da bi u slučaju pravih okolnosti, Turska mogla da pomogne Iraku i eventualno angažuje vojne resurse preko granice. Bez obzira na argumente za i protiv nezavisnog Kurdistana, ova opcija predstavlja visok nivo rizika za međunarodni oružani sukob.
Redefinisanje ustava u delu nadležnosti regionalne vlade Kurdistana, kako bi više spornih kurdskih regiona bilo obuhvaćeno, jeste nešto što se može uraditi uz manji rizik od oružanog sukoba u poređenju sa potpunom nezavisnošću. Međutim, svako takvo prekrajanje karte bi moralo da se uradi u saradnji sa Bagdadom. Ne samo da se to mora ostvariti, već snage ISIS moraju da napuste ove krajeve. Mada ovo možda umiri neke od stanovnika sa obe strane, sigurno će biti unutrašnjeg otpora iračkih arapskih Sunita i iračkih arapskih Šiita. Ova opcija bi se najverovatnije mogla realizovati bez preteranog uplitanja regionalnih suseda, ali nije bez rizika.
Federalizacija Iraka, opcija koju je prethodno predložio američki Senat, predstavlja primamljivu opciju. Trenutno – bar na papiru – Irak je savezna država, iako je u praksi sistem daleko od potpuno funkcionalnog. Stoga je prava federalizacija rešenje koje predlaže stvaranje potpuno funkcionalnog i dobro regulisanog klasičnog federalnog sistema. Dok bi takav dogovor mogao biti mirno postignut samo uz brojne pregovore na visokom nivou između strana i međunarodnih aktera, njegov rezultat bi mogao biti povoljniji za sve strane. Irak ne bi morao da ide pod nož za prekrajanje granica, bar ne formalno, ali bi kurdska strana dobila veći stepen autonomije od postojećeg. Unutrašnji pritisak u vezi sa podelom prihoda od nafte bi bio kamen spoticanja, ali i dalje predstavlja primamljiviju opciju za Bagdad u poređenju sa apsolutnim gubitkom prihoda. Za suseda poput Turske bi nepoželjan ishod bio ukoliko bi se Kurdima dao sopstveni entitet, a posledična geopolitička bitka bi mogla veliku diplomatsku koaliciju koju sačinjavaju strane vlade dovesti u zamku. Dok bi federalizacija Iraka sigurno doprinela većem međunarodnom pritisku u poređenju sa, na primer, očuvanjem postojećeg statusa kvo, izbegavanje otvorene kurdske nezavisnosti je pravac koji se čini više politički izvodljivim.
Stoga, umesto da situacija ostane onakva kakva jeste – što bi samo prolongiralo napetost – razuman put napred mogla bi biti primena istinskog federalnog modela upravljanja u Iraku, kojim se izbegava vojni sukob a istovremeno stvaraju obrisi definitivnog političkog rešenja.
