Globalizacija je posledica zapadnih centara moći i kapitalizma. Ideja bazirana na slobodnom tržištu koja od Bregzita, izbora Trampa za predsednika SAD, rađanja velikog broja populističkih pokreta i ideja, pa sve do novih eskalacija koje prete da dovedu do trgovinskog rata/ratova, polako kreće da gubi svoj smisao.

Zbog čega je došlo do ovakvih promena geopolitčkog pejzaža?

Mnogi ljudi karakterišu Trampovu politiku, (tu pre svega mislim na zatvaranje granica i spoljno političkih ekcesa) kao nerazumljivu i neočekivanu, međutim dozvolite mi da malo dublje izanaliziramo njegove poteze i da vidimo kako i zašto je došlo do njih i da li je on uopšte inicijator istih.

Kapitalizam je izložio ljude lutriji slobodnog tržišta, bez pružanja jednake šanse svim akterima da poboljšaju svoju ekonomsku situaciju. Povećao je ekonomsku nejednakost i mnogima pogoršao životni standard. Trenutno svima se pričinjava da je kapitalizam počeo da se brani sam od sebe i da njegov duh slobodnog tržišta polako gubi koncept i saglasnost. Došlo je vreme za novi ekonomski model, koji će ravnomerno raspodeliti bogatstvo i pružiti jednake šanse svima. Međutim, tehnološka revolucija koja se paralelno odvija, ne vodi ka tome.

Credit Suisse je u svom finansijskom izveštaju pomenuo da je u 2017. ukupno globalno bogatstvo poraslo za 6% i dostiglo 280 triliona dolara. Ali, više je intrigantna činjenica da najbogatiji 1% populacije raspolaže sa više od polovine svetskog bogatstva. Razlika između bogatih i siromašnih kontinuirano raste, i čini se da je ovo samo početak. Kad na ovo dodamo podatke da globalni BDP raste stopom od 3 do 3,5% godišnje, a pre finansijske krize  se ta cifra kretala oko 5-5,5%  (sa stopom rasta od 5% globalni BDP bi se duplirao na svakih 15 godina i izvukao sa sobom miljarde ljudi iz siromaštva), a da takođe, ni nivo globalne trgovine posle 2008. nije za pohvalu jer raste svega nešto manje od 3% godišnje (pre 2008. je iznosio 8%), vidimo da budućnost deluje manje predvidljiva nego pre par godina.

Tehnološke inovacije povećavaju produktivnost zamenom stvarnog rada, umesto stvaranjem novih proizvoda, negirajući izjavu da nam je potrebno više radnika kako bi proizvodnja bila efektivnija. U Americi je 2014.godine samo 0,5% radne snage bilo uposleno, 1990/4,5%, a 1980/8% (Oxford Martin Programme on Technology and Employment). Prema istraživanju Karla Benedikta (Carl Benedict) i Frojda Majkla Osborna (Freyd Michael Osbourne) sa Oxforda, 702 zanimanja će biti automatizovana, a 47% populacije Amerike je u riziku od gubitka posla u naredne dve decenije. Produktivnost je u Americi postepeno rasla 2,8% od 1947. do 1983. godine, 2,6% u periodu 2000-2007. i 1.3% u periodu 2007-2014. Od 1995. do 2007. godine godišnji rast je u proseku iznosio 1.4%. Plate radnika u fabrikama bile su na istom nivou 2013. godine, kao i kod radnika 1973. godine, nakon opadanja. Par krucijalnih faktora je uzrok ovome, globalizacija, Kina i izvoz iz drugih manje razvijenih ekonomija. Snažna konkurencija i niske cene proizvoda su formula za smanjenje plata. Kada dodamo na to i liberalizaciju trgovine i automatizaciju poslova, možemo brzo identifikovati pokretače nejednakosti.

Sa druge strane, to nije jedini način kako tehnologija utiče na ekonomsku neravnopravnost. Tehnologija je omogućila malom broju ljudi da stvore ogromne vrednosti. Ovu izjavu možemo potvrditi gledajući u kompanije poput Youtube-a, Whatsapp-a, Instagram-a, Facebook-a, itd. Na primer, Youtube su osnovale tri osobe 2005. godine, a dve godine kasnije Youtube je prodat Googleu za 1,65 milijardi dolara. Facebook je kupio Instagram za milijardu dolara, a broj ljudi koji su bili uposleni u ovom startapu je iznosio trinaest, odnosno svaki radnik je vredeo 77 miliona dolara. Tehnologija je omogućila firmama sa malim brojem zaposlenih da stvore ogromno bogatstvo. Štaviše, Facebooku je trebalo 6 godina da dostigne vrednost od milijardu dolara, a Google samo pet.

Ali nije tehnološki napredak samo učestvovao u stvaranju globalnih firmi iz domena informaciono-komunikacionih tehnologija. Pre toga je stvorio multinacionalni ili globalni pristup mnogih današnjih kompanija. Nedavno je multinacionalno načelo imalo sledeće principe: sedište je bilo u zemlji “domaćina”, a operativni deo u drugim zemljama (u većini slučajeva manje razvijenim zemljama). Ovo je predstavljalo dobitnu formulu kako za kompanije tako i za zemlje u kojima su fabrike bile locirane, iz dobro poznatih razloga (subvencije, zapošljavanje, transfer znanja i tehnologija itd.) Stvari se menjaju. Izveštaj BCG-a (Bost Consulting Group) iz 2012. godine je pomenuo da kompanije čija vrednost na tržištu premašuje 10 milijardi dolara polako kreću da svoje proizvodne procese vraćaju iz Kine i ostalih zemalja nazad u SAD. Ovaj trend se nastavlja. Ušli smo u doba robota i veštačke inteligencije. Fabrike i gomila procesa će uskoro biti potpuno automatizovani, ostavljajući veliki broj populacije bez posla.

Sad kad malo bolje razmislimo možda Trampova politika i nije slučajnost i da li je on prva ličnost koja preduzima mere po ovom pitanju?

Zašto bi Amerika dopustila da njihove firme koje imaju proizvodne procese u drugim zemljama tim istim plaćali poreze, ako će već proizvodnja biti automatizovana. Ali nije samo ovo u pitanju, šta raditi sa silnim ljudima koji će ostati bez posla? Nisu samo radnici u fabrikama ugrožena vrsta.

U svetu zadnjih par godina se uveliko priča o globalnom društvenom dohodku koji bi ljudima obezbedio minimalni iznos za egzistenciju. Drugo rešenje trenutno nije na vidiku, jer prosto će biti nemoguće održati socijalni mir u periodu tranzicije. Vlade uveliko u saradnji sa privatnim sektorom i akademijama rade na izradi novih edukativnih programa i programa prekvalifikacije, koji bi mogao ljude da opremi sa adekvatnim veštinama za poslove budućnosti, a i takođe doveo do promene razmišljanja i filozofije, tj. uveo u koncept celoživotnog učenja. Na pomolu su i promene zakona, koji će dovesti do većeg oporezivanja kompanija koje imaju više benefita od tehnologija.

Kad vratimo vreme unazad i prisetimo se početka 20.veka i čuvenog Henri Forda vidimo da  je tehnologija omogućila otvaranje radnih mesta drugačijeg karaktera i na drugim pozicijama. Međutim, veliki broj stručnjaka smatra da to neće biti slučaj i ovaj put. Još su čuveni matematičari Norbert Viner (Norbert Wiener) i Alan Tjurning (Alan Turing) 1949. i 1950.godine upozoravali da će tehnološki razvoj dovesti do automazicaije gomile procesa, a javno o tehnološkim implikacijama smo mogli da čujemo i druge političare poput Kenedija (1963. javno obraćanje) i Martina Lutera Kinga (1968. Ad Hoc Committee on the Triple Revolution).

Implikacije veštačke inteligencije će imati mnogo širi kontekst od zapošljavanja i dovode u pitanje i samu sociologiju, etiku, bezbednost. Mnoge zemlje su ušle u trku razvoja veštačke inteligencije, i svi globalni akteri prepoznaju njen značaj (npr. Putin je 2017. u svom obraćanju studentima izjavio da će zemlja koja uspe u potpunosti da ovlada veštačkom inteligencijom predstavljati dominantnu silu 21.veka). Međutim, u ovom trenutku čini se da će ovu trku do samog finiša trčati SAD i Kina. Evropa uporno pokušava da ostane u ringu, ali poslednja politička dešavanja tome ne idu u korist (Brexit, rast populizma širom kontinenta). U svom članku za Politico “Iluzija EU o veštačkoj inteligenciji”, Bruno Makaeš (Bruno Maçães) je izjavio da Evropa trenutno može samo da predstavlja odraz razvoja veštačke inteligencije  od dve pomenute zemlje. Predsednik Francuske Makron je napravio poseban deo u budžetu za razvoj iste od 2.1 milijarde dolara i Evropska komisija je objavila svoju strategiju za veštačku inteligenciju, ali pitanje koliko je Evropa u stanju da se nosi sa titanima poput Kine i SAD-a (primera radi raskorak između Amerike i EU za ulaganja u naprednu proizvodnju iznose 90 milijardi dolara godišnje). Klupko tehnološke revolucije će se ubrzano odmotavati, preostaje nam da pomno pratimo i gledamo napred.

Generalno, budućnost je teško predvideti, i u većini slučajeva dođe do oscilacija. Ali je zato neophodno planirati. Vidimo da neke zemlje već uveliko imaju spremljene strategije za dobar deo ovog veka (Ujedinjeni Arapski Emirati 2072, Velika Britanija 2102 itd). Ostaje pitanje gde naša elita vidi Srbiju i kakav je plan za razvoj zemlje za narednih 5,10, 30, 50 pa i sto godina.

 

Nazad na mladi eksperti pišu