Ukrajinska kriza predstavlja vrlo složen proizvod istorijskih, identitetskih i geopolitičkih okolnosti, čija je geneza imala različite amplitude i eskalacije oružanog nasilja, da bi naposletku dovela do otvorene ruske invazije 24. februara 2022. godine. U ovom radu, eskalaciju krize koja ima mnogobrojne aspekte i čije tumačenja u velikoj meri zavise od odabranog nivoa analize, autor nastoji da objasni kroz prizmu globalnih odnosa i geopolitičkog nadmetanja Rusije i Zapada na ovom strateški važnom podneblju. Strukturalni realizam (neorealizam) posmatra se kao dominantna teorijska paradigma koja na najpotpuniji način objašnjava razloge i motive koji stoje iza ruske invazije na Ukrajinu. Teza neorealista, da u anarhičnoj strukturi međunarodnog sistema, niti jedna od tri liberalne „kočnice“ (ekonomska međuzavisnost, demokratija i međunarodne institucije) nije dovoljna da spreči agresivno ponašanje država kada procene da je njihova bezbednost ugrožena, još jednom se pokazala ispravnom.

 

Širenje NATO-a i bezbednosna dilema Rusije

Realistički koncept bezbednosne dileme u kojoj postupci koje jedna država preduzima da bi uvećala sopstvenu bezbednost dovode do toga da se druga oseća manje bezbednom, najbolje objašnjava stav Ruske Federacije prema širenju NATO-a na istok. Razumljiva želja država nekadašnjeg Istočnog bloka da nakon kraja Hladnog rata svoju bezbednost osiguraju članstvom u moćnom vojnom savezu, proizvela je jednako razumljive strahove u Moskvi. Ovde dolazimo i do obostrane „greške učitavanja zlonamernosti“ (engl. sinister attribution error) prema kojoj svaka od strana ponašanje ove druge tumači kao preteće i ofanzivno. Uprkos zvaničnom stavu NATO-a da je reč o organizaciji odbrambenog karaktera, anarhija u međunarodnim odnosima, odnosno nepostojanje centralne vlasti, nagoni države da budu nepoverljive prema namerama drugih. Tako je Rusija, uprkos brojim uveravanjima da širenje NATO-a nije usmereno protiv nje, ostala nepokolebljiva u svom stavu da bi potencijalno članstvo Gruzije i Ukrajine u ovom savezu bilo neprihvatljivo za Moskvu. 

Da će u odbrani onoga što smatra svojim vitalnim nacionalnim interesima Rusija biti spremna da upotrebi i vojnu silu, postajalo je jasno već sa njenom intervencijom u Gruziji 2008. godine. Ipak, Zapad nije odustajao od svoje namere da, kako Gruziju, tako i Ukrajinu, integriše u evroatlantske strukture. Širenje zapadnih vrednosti i ekonomskog uticaja kroz inicijativu Istočnog partnerstva, kao i finansiranje proevropskih stranaka i organizacija civilnog društva, Moskva je tumačila kao pokušaje da se ove države izvuku iz „ruskog sveta“ i budu okrenute protiv njenih interesa. Kada je nakon višemesečnih masovnih protesta otpočelih na Trgu nezavisnosti u Kijevu, u državnom udaru smenjen proruski orijentisan predsednik Ukrajine, Viktor Janukovič, Rusija je reagovala vođena realističkom logikom. U uslovima anarhije, bezbednosna dilema pokrenula je spiralu akcije i reakcije, dovela do ruske intervencije, aneksije Krima i dugoročne destabilizacije Ukrajine. 

 

Ruska invazija i da li je moglo biti drugačije?

Polazeći od teze da u spoljnopolitičkim razmatranjima, velike sile moraju uzeti u obzir bezbednosne konsideracije drugih sila, realisti su naglašavali da bi eventualni sukob u Ukrajini mogao biti izbegnut. Nakon događaja s kraja 2013. i početka 2014. godine, čuveni američki profesor međunarodnih odnosa, Džon Miršajmer, kritikovao je Obaminu administraciju zbog odsustva strateškog razmišljanja, koje se odražavalo u podršci prevratu u Ukrajini i nametanju sankcija Ruskoj Federaciji. U svom narednom tekstu, Miršajmer je bio još kritičniji, proglasivši Zapad odgovornim za ukrajinsku krizu, istovremeno predlažući dugoročno rešenje za njeno prevazilaženje. NATO treba da napusti politiku širenja na Gruziju i Ukrajinu, od koje treba načiniti neutralnu, tampon-državu, po ugledu na položaj Austrije u Hladnom ratu. Zapad mora da prekine sa pokušajima „vesternizacije“ Ukrajine, ohrabri njeno rukovodstvo da poštuje manjinska prava rusofonog stanovništva, kao i da zajedno sa Moskvom radi na ekonomskom snaženju i stabilizaciji Ukrajine. Ipak, uprkos brojnim mirovnim inicijativama i potpisanim Minskim sporazumima, suštinske stvari su ostale nerešene. 

Iako je bivša nemačka kancelarka Angela Merkel, za ruskog predsednika Vladimira Putina rekla da je izgubio dodir sa realnošću, i uprkos tome što mnogi njegovo navodno iracionalno ponašanje smatraju odgovornim za napad na Ukrajinu, strukturalni realizam nudi drugačije objašnjenje. Naime, s obzirom da na sve države deluje ista anarhična struktura međunarodnih odnosa, one liče jedna na drugu, i njihovo ponašanje u spoljnoj politici nije uslovljeno njihovim unutrašnjim karakteristikama, niti ličnostima koje su na njihovom čelu. U anarhičnom svetu, osnovni interes svih država jeste opstanak, i kada je on ugrožen spremne su da reaguju po cenu drugih, sekundarnih interesa. Koliki god bili ekonomski troškovi koje Zapad može naneti Rusiji, to je prihvatljiva cena osiguranja bezbednosti. 

SAD su kroz istoriju reagovale na sličan način, kad god su procenile da je njihova bezbednost bila ugrožena. Primer koji je najuporediviji sa Ukrajinom jeste Kubanska raketna kriza 1962. godine. Naime, instaliranje nuklearnih raketnih projektila od strane Sovjetskog Saveza na svega nekoliko stotina kilometara od Floride, u Vašingtonu je doživljeno kao direktan čin agresije. Pomorskom blokadom Kube, uz neisključivanje mogućnosti direktne invazije, SAD su demonstrirale rešenost da brane svoje vitalne interese, po cenu trećeg svetskog rata. Možemo da kažemo da Ukrajina ima pravo da vodi autonomnu spoljnu politiku i sama odlučuje kojem će savezu pripadati, ali da je Kuba to mogla? I da li bi Kina, kao najveći izazivač SAD u 21. veku, mogla da uspostavi vojne baze u Meksiku, a da to ne naiđe na oštru reakciju Vašingtona?

 

Gde su liberali pogrešili?

Liberalne teorije međunarodnih odnosa, iako prihvataju anarhiju kao princip uređena međunarodnog sistema, za razliku od realista, veruju da slobodna trgovina, demokratija i međunarodne institucije, mogu da spreče ratove. Teorija liberalnog mira sugeriše da ekonomska međuzavisnost Rusije i Zapada i činjenica da je Moskva svesna štete koju bi po njemu privredu proizvele sankcije, mogu da je odvrate od odluke da napadne Ukrajinu. U varijanti koja se oslanja na hedonističku prirodu ljudi, ova teorija poručuje da narodi u kapitalizmu mnogo radije čekaju u redovima za hamburger u Mek Donaldsu, nego li pokreću ratove. Ipak, ni ekonomske posledice sankcija, ni mogućnost da u potpunosti izgubi pristup svom najvažnijem izvoznom trštitu, pa ni činjenica da i Rusi i Ukrajinci žive u kapitalističkom sistemu uživajući u blagodetima potrošačkog društva, nije sprečila ruski napad na Ukrajinu.

Neoliberalni institucionalizam, druga liberalna teorija koju je ruska invazija demantovala, smatra da međunarodne ustanove (shvaćene u najširem smislu kao međunarodne organizacije, neformalna međunarodna okupljanja, međunarodno pravo, ustaljene prakse i sl.), olakšavajući protok informacijama i povećavajući poverenje između država, mogu da ublaže anarhiju u međunarodnim odnosima i naposletku spreče da do ratova dođe. Činjenica da je Rusija članica brojnih međunarodnih foruma, od Ujedinjenih nacija, preko Saveta Evrope i OEBS-a, pa sve do Partnerstva za mir i Saveta NATO-Rusija, nije sprečila rusku invaziju. Uprkos međunarodnom pravu i Povelji UN koja zabranjuje upotrebu sile u međunarodnim odnosima, Rusija je napala Ukrajinu u odbrani onoga što ona vidi kao svoj vitalni nacionalni interes. Čak ni najšira međunarodna osuda formalizovana kroz usvajanje Rezolucije Generalne skupštine UN za koju je glasala čak 141 država, nije bitno uticala na stanje stvari. 

Treća liberalna teorija, poznata kao teorija demokratskog mira, smatra da sistem kočnica i ravnoteža i/ili demokratske vrednosti i norme, mogu da spreče državu da otpočne rat, pogotovo protiv države sa kojom deli ove demokratske karakteristike. Iako Rusija poseduje gotovo sve ustanove demokratije (kao što su periodični izbori, višepartijski sistem, formalna podela vlasti i dr.), odsustvo stvarnog političkog i medijskog pluralizma, kontrolisano pravosuđe i parlament pretvoren u fasadnu instituciju, ovu zemlju svrstavaju u kategoriju konsolidovanih autoritarnih režima. Stoga možemo samo da nagađamo, da li bi eventualno postojanje kritičkih medija i prisustvo snažne opozicije u Dumi, moglo da spreči Vladimira Putina da napadne Ukrajinu. Iako je teško donositi hipotetički zaključak i mada su mnoge empirijske studije zaista utvrdile da demokratije ne ratuju među sobom, oštre reakcije Sjedinjenih Država u zapadnoj hemisferi (Gvatemala 1954., Dominikanska Republika 1965., da pomenemo samo neke) sugerišu da sistem kočnica i ravnoteža često ne može da spreči veliku silu da započne rat kada proceni da su interesi njene bezbednosti ugroženi, čak i kada se na drugoj strani nalazi relativno demokratska država.

 

Rešenje za Ukrajinu – između realizma i liberalizma

Iako se neorealisti slažu u stavu da države moraju da teže moći kako bi osigurale svoj opstanak, na pitanje koliko moći treba uzeti, ova teorija se grana u svoju ofanzivnu i defanzivnu varijantu. Dok defanzivni realisti sugerišu da treba težiti ograničenoj moći dovoljnoj da se očuva pozicija u sistemu, ofanzivni realisti poručuju da samo apsolutna moć garantuje apsolutnu bezbednost. Aneksijom Krima kojom je preuzela kontrolu nad Crnim morem i podrškom pobunjecima u Donbasu kojom je kontinuirano destabilizovala Ukrajinu oteževajući joj integraciju u evroatlantske strukture, Rusija je pratila logiku defanzivnog realizma. Ipak, otvorenom invazijom na prostoru čitave ukrajinske države, sa ciljem njene „demilitarizacije“ i „denaficikacije“, poručujući trećim državama da će se suočiti sa ogromnim posledicama ako pokušaju da se umešaju, Moskva se približila principima ofanzivnog realizma. 

U svakom slučaju, koliko god da neorealizam predstavlja paradigmu koja na ubedljiv način objašnjava situaciju u Ukrajini, i on, kao i svaka teorija, predstavlja sredstvo za pojednostavljivanje stvarnosti koja je izrazito složena, i koja može biti shvaćena samo umešnim kombinovanjem različitih teorijskih pristupa. Iako nam obim ovog teksta ne dozvoljava da u analizu uključimo i konstruktivističku poziciju, održivo rešenje za Ukrajinu moglo bi da bude ostvareno u međuprostoru realizma i liberalizma. Sa jedne strane, Zapad mora da shvati važnost Ukrajine za Rusiju i uvaži argumente njene nacionalne bezbednosti. Sa druge strane, Moskva mora da prihvati da čista upotreba vojne moći (hard power), uz potpuno zanemiravanje međunarodnih institucija, međunarodnog prava i naposletku, instrumenata meke moći (soft power), dugoročno ne mogu biti ni u čijem interesu. 

Realistički deo rešenja, podrazumevao bi snažne garancije vojne (a verovatno i političke) neutralnosti Ukrajine. Ukrajina bi izgledno morala da prihvati gubitak Krima i pristane na specijalni status Donjecke i Luganske oblasti. Liberalni deo, značio bi da su prava rusofonog stanovništva u Ukrajini neprikosnovena, a međunarodne institucije (MMF, Svetksa banka, UN i dr.) obezbedile bi pomoć za ekonomsku obnovu i dugoročni razvoj Ukrajine. Ovakva postkonfliktna konfiguracija Ukrajine, morala bi da bude garantovana međunarodnim sporazumom koji bi uključio sve velike sile (na prvom mestu Sjedinjene Države i EU sa jedne, odnosno Rusiju sa druge strane), potpisanim na „Bečkom kongresu“ 21. veka. U interesu SAD je da izgradi dobre odnose sa Ruskom Federacijom, koja iako sila u opadanju, još uvek može predstavljati ključnog saveznike Amerike u uravnotežavanju Kine, najvećeg izazivača i njenog jedinog konkurenta na pijedestalu svetske supersile.

Nazad na mladi eksperti pišu