Sirijske izbeglice donose bezbroj rizičnih odluka. Kada i gde da pokušaju da pređu granicu. Kroz koju zemlju da prođu. Da li da unajme krijumčara. Kog krijumčara da unajme. Ovi rizici određuju ozbiljne posledice: deportaciju, pritvor, hapšenje, povredu i smrt. Vlade snose ogromne troškove oko navedenih dešavanja – i finansijske i političke. Mnoge od tih odluka se donose iz neznanja i pogrešnog shvatanja. One se mogu sprečiti.

Od zatvaranja Balkanske rute, odgovor evropskih i drugih država na prisilnu migraciju iz Sirije ostaje na nezavidnom nivou. Glavni međunarodni igrači su kao prioritet odredili suzbijanje krijumčara, ali to nisu propratili kampanjom informisanja izbeglica o krijumčarenju. Mnogi čak veruju da je deljenje informacija o krijumčarima neprikladno i opasno.

To je zabluda.

Pod rukovodstvom Denisa Salivana i instituta BCARS, sproveli smo jedinstvenu studiju o sirijskim izbeglicama u Jordanu, Turskoj, Grčkoj, Srbiji i Nemačkoj. Kroz intervjue i upitnike, sakupili smo podatke od stotina izbeglica. Naši istraživači su prikupili i etnografske podatke u svakom bitnijem izbegličkom centru i kampu u ovim zemljama. Obim i fokus naših podataka su jedinstveni.

Rezultati su upečatljivi.

Prvo, krijumčari su mnogo više od prevoznika. Za sirijske izbeglice oni su izvor informacija, vodiči i saveznici. Izbeglice daleko više veruju njima nego predstavnicima vlada ili NVO. Krijumčari ih savetuju kada, kako i gde da pokušaju ilegalno da pređu granice. Izbeglice uvek postupaju po savetima, koji nisu ni tačni ni nepristrasni, zbog nedostatka alternativnih izvora. Oko 73% naših ispitanika daje krijumčarima najvišu moguću ocenu. Mnogi im pripisuju spašavanje života. Velika većina ovih kriminalaca, štaviše, nisu bili nasilni, niti delovali prinudom ili prevarili svoje mušterije.

Drugo, anti-krijumčarska represija je redovno ugrožavala izbeglice – povećavajući verovatnoću fizičkog i mentalnog zlostavljanja, trgovine ljudima i smrti. Naši podaci otkrivaju da su rizični događaji izazvani od strane državnih predstavnika (prebijanja od strane mađarske policije, razdvajanje saputnika od strane turskih vojnika, itd.) daleko brojniji nego rizični događaji izazvani od strane krijumčara (prisilni pritvor zbog finansijske iznude, trgovina ljudima kroz prinudni rad) i to u razmeri 2:1. Najveći deo prijavljenih nesreća opasnih po život su uzrokovali vojnici, policajci i carinici. Takođe smo zabeležili čak 168 rizičnih događaja koji su direktna posledica kampanje suzbijanja krijumčara. To su slučajevi kada antikriminalne mere nenamerno izlože izbeglice riziku: npr. kada policija proganja azilante sumnjajući da su krijumčari ili kada izbeglice biraju smrtonosne puteve u strahu od hapšenja. Naglašavam da smo rizične događaje konzervativno brojali.

Budimo jasni: krijumčarske operacije su opasne kriminalne pojave koje ugrožavaju regionalnu stabilnost. Ali pragmatična politika mora prepoznati realnost. Izbeglice smatraju krijumčare pouzdanim, verodostojanim načinom dostizanja prava na azil. Države duž Balkanske rute decenijama neuspešno suzbijaju mreže krijumčara migranata. Represija nije dovoljna, a ignorisanje problema je opasno.

Trenutni napori da se izbeglice informišu pažljivo izbegavaju svako pominjanje krijumčarenja – najvažnije  teme za same izbeglice. Kampovi, tranzitni i humanitarni centri i druge lokacije pod upravom država nude vrlo ograničen izbor podataka kroz svoja sredstva informisanja. Obim je obično ograničen na zakonske i proceduralne regulative i humanitarna pravila. Dnevni zadaci osoblja u kampovima ne dozvoljavaju komunikaciju o osetljivim temama bez straha od kazne. Odgovorni se bave neposrednim dužnostima, retko razmatrajući planove izbeglica izvan date nadležnosti. Pamfleti, posteri, znakovi, mape i internet stranice često nude hiljade reči – ponekada na desetak jezika – nejasnih pravnih podataka o zakonima i pravima azilanata.

Ukratko: izbeglice su zasute informacijama koje im nisu ni potrebne ni jasne. Istovremeno, krijumčarenje je tabu tema. Kriminalci uživaju privilegovan položaj savetnika zato što se formalnim kanalima informacije ne mogu dobiti. Gurajući glavu u pesak, vlade su prenele moć savetovanja na kriminalce.

S obzirom na to, predlažemo sistematsko obrazovanje izbeglica o rizicima i karakteristikama lokalnih krijumčarskih operacija. Vlade bi morale davati jasne i pouzdane informacije o cenama krijumčarenja i njihovim izvođenjima, mestima regrutacije, reputaciji i – presudno – o rizicima ilegalnih prelazaka granica i kaznama. Jedini način da se krijumčarima oduzme uloga savetnika je da se obezbede alternativne, verodostojne informacije u navedenim oblastima. To će odvratiti izbeglice od rizičnih ruta i umanjiti poverenje u krijumčare. Štaviše, to će ojačati kredibilitet vlada u ovoj krizi. Bez takve intervencije, anti-krijumčarska politika će ostati nepotpuna.

 

Dr Danilo Mandić je sociolog i docent na Harvardu, gde predaje kurs „Izbeglice iz globalne perspektive“. Osnovne studije je završio na Prinston univerzitetu, a doktorske studije na Harvard univerzitetu. Stipendijom Karnegi korporacije, on i kolege iz BCARS su sproveli studiju o sirijskim izbeglicama u pet zemalja.

 

---

* Stavovi izneti u tekstovima objavljenim u ovoj rubrici ne odražavaju nužno stav CIRSD-a

Nazad na JIE Pogledi