Ovogodišnji Davos bio je dragocena prilika da se sagledaju glavni globalni trendovi i razmotre uloge pojedinačnih aktera u međunarodnim političkim i ekonomskim odnosima. Preovlađivala je zabrinuta atmosfera, iako su se organizatori trudili da akcentom na ekspanziji uspešnih novih tehnologija unesu optimističnu notu.
Glavni utisak je da ne postoji konsenzus, niti jasna vizija za rešavanje nagomilanih globalnih izazova, iako su svi svesni da se rizici umnožavaju i otimaju kontroli.
Problem o kome se verovatno najviše raspravljalo, kako na sceni tako i po hodnicima, jeste kriza funkcionisanja EU. Masovni talas izbeglica sa Bliskog istoka otkrio je drastično smanjeni kapacitet Evrope za donošenje zajedničkih odluka. Uzdrmano međusobno poverenje država članica, pogotovo nakon grčke drame, značajno je doprinelo tome da se do sada preraspodelilo samo par stotina izbeglica, od preko milion, koliko ih je na naš kontinent stiglo prošle godine.
Stekao sam dojam da je kod donosilaca odluka sve manje rezervi prema ideji trajniije suspenzije Šengenskog sporazuma, što bi moglo da vodi ka njegovom ukidanju i ugrozi opstanak bezviznih režima za države na "periferiji".
Srbija je, kao tranzitna zemlja, pobrala pohvale za odnos prema izbegličkoj krizi. Time se, međutim, ne rešava osnovni problem, a to je da se zemlje poput nas, bez postizanja šireg evropskog i globalnog rešenja, drže u neizvesnosti, sa smanjenom mogućnosti da upravljaju procesima od značaja za svoj suverenitet i bezbednost.
Razgovaralo se naravno i o Bliskom istoku, na kome bukte ratovi sunita i šiita, uvlačeći najvažnije međunarodne aktere u sve opasnije igre. Delovalo mi je ipak da su se na davoskoj sceni ključni učesnici trudili da se distanciraju od ove problematike, budući da se rešenje bliskoistočnog Gordijevog čvora ni ne nazire.
Drugi strukturni problem o kome se razgovaralo jeste sumorno stanje globalne ekonomije. Kao primarni razlog, pored krize Evrozone, navodilo se relativno "hlađenje" kineske ekonomije, što za posledicu ima pad tražnje za naftom i ostalim sirovinama.
Medjutim, Džek Ma mi je tvrdio (dosta ubedljivo) da je u Kini posredi samo strukturno prilagođavanje i da će ona nastaviti sa zdravim rastom. Bila mi je velika privilegija da ga upoznam - osnivača Alibabe, koji je prešao put od učiteljske škole u kineskoj provinciji do vlasnika kapitala u vrednosti od preko 22 milijarde dolara. Prijatan za razgovor, srdačan i otvoren.
I moj prijatelj Nurijel Rubini, čuveni američki ekonomista koji je slavu (i nadimak "Dr. Propast) stekao time što je predvideo svetsku finansijsku krizu, bio je, za razliku od većine, optimista.
Zanimljivo je da su i mnogi istaknuti pojedinci u Davosu naveli da je za stabilniji ekonomski razvoj u svetu neophodno jačanje institucija globalnog upravljanja, uključujući i UN.
Američkog državnog sekretara Džona Kerija sreo sam prvi put od vremena kada sam bio predsednik Generalne skupštine UN. Pitao sam ga šta misli o trenutnom stanju u kome se nalazi UN; odgovorio mi je da i pored svih manjkavosti ova organizacija radi dobar posao, ali i priznao da joj je potrebno osveženje, kao i podizanje efikasnosti.
Da svedem utiske, u Davosu se još jednom potvrdilo da svet postaje sve složeniji i nestabilniji. Akteri koji se budu držali starih matrica i linearnog razmišljanja neće lako napredovati. Ovo će biti vek u kome će prevagu odneti oni koju budu spremni na inovacije, proaktivno delovanje i originalna rešenja.
Za državu poput naše, na geografskom prostoru na kojem deluje više sila, sa otvorenom privredom podložnom eksternim uticajima, pravilno razumevanje svetskih trendova je od presudne važnosti.
Tekst je objavljen u dnevnim novinama Blic 24. 01. 2016. godine
