Autor: Nikola Jovanović, programski direktor CIRSD-a
Retki su slučajevi u poslednje vreme u kojima domaća javnost zdušno stane iza neke inicijative koja se vodi u ime javnog interesa. Serija iskušenja, razočarenja i poraza, koje smo kolektivno proživeli u poslednje skoro tri decenije, učinila je da postanemo rezignirani i sumnjičavi prema svemu u čemu ne možemo momentalno prepoznati direktni lični interes.
Međutim, jedna od tih retkih situacija kada je domaća javnost plebiscitarno pozdravila uspeh koji se u ime države postiže, bilo je plasiranje srpskog kandidata u samu završnicu trke za najvišu poziciju u međunarodnom sistemu - za mesto Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Zašto je reakcija bila takva, kao da se radi o reprezentaciji, interesantno je pitanje, u koje ipak neću na ovom mestu ulaziti. Pokušaću pak da kroz osvetljavanje određenih aspekata ove utakmice, kao i detalja kampanje, pokažem da se zaista radi o velikom uspehu, iz koga bi naša zemlja mogla izaći sa osveženim imidžom i ojačanom pozicijom u međunarodnim poslovima.
Mesto čelnika Ujedinjenih nacija jeste bez sumnje najuticajnija inokosna funkcija u međunarodnom sistemu. Srbija, ni u vreme Titove Jugoslavije na vrhuncu uticaja, nije mogla ni sanjati da svog sunarodnika ubaci u završnicu ovog izbornog procesa. Međutim, nakon 12. avgusta, državljanin naše zemlje je trenutno drugoplasiran u ovoj utakmici i, kako sada stvari stoje, jedan od samo tri kandidata koja još uvek imaju realnu šansu da budu izabrani.
Kad se uzme u obzir da je inicijalnih 12 kandidata bilo izuzetno kvalitetno, da su defakto iz trke do sada marginalizovani bivši predsednici država, sadašnji čelnici nekih od najmoćnijih međunarodnih agencija, kao i aktuelni predsedavajući Evropske unije, jasno je da je srpski kandidat ostvario veliki uspeh. U završnicu ovog procesa ulazi kao najbolje plasirani predstavnik ne samo našeg regiona, već i istočnoevropske regionalne grupe.
U našoj javnosti se često ova trka karikaturalno predstavlja kao isključivo trgovina između Amerike i Rusije. Međutim, da bi neko bio izabran na ovu poziciju, pored implicitne saglasnosti velikih sila, potrebno je ostvariti kvalifikovanu većinu u Savetu bezbednosti (SB). Drugim rečima, da bi neki kandidat postao predmet pregovora velikih sila i došao u situaciju da može sa njima da razgovara, potrebno je da „preživi“ brojne eliminacione krugove.
U SB odlučuje ukupno 15 država, jer pored još tri stalne članice - Kine, Francuske i Velike Britanije, glasaju i 10 nestalnih članica. Ovde godine tu se nalaze izuzetno uticajne države, poput Japana, Španije i Egipta. Sa afričkog kontinenta u SB se nalaze i Senegal, lider zapadne Afrike, država sa najrazvijenijom demokratijom na kontinentu, kao i izuzetno bogata Angola. Iz Azije tu su Malezija, treća ekonomija regiona i jedna od država osnivača ASEAN-a i Organizacije islamske konferencije, kao i Novi Zeland, koji ima svog kandidata. Među članicama SB su i Ukrajina, prelomna država istočne Evrope; Urugvaj, trenutno predsedavajući Organizacijom američkih država, kao i Venecuela.
Domaći analitičari često previđaju koliko je teško bilo dobiti većinu u SB u ovakvom sastavu, što je našem kandidatu uspelo na oba izjašnjavanja. Takođe, promakla im je i činjenica da srpski predstavnik ima najmanje negativnih glasova odmah iza portugalskog kandidata, kao i da je jedini koji je između dva dosadašnja kruga smanjio njihov broj. Šta je ključni recept uspeha ove kampanje, pored naravno ličnih kvaliteta srpskog kandidata?
Recept je već oproban u najvažnijim kampanjama prethodnih godina, pre svega u dobijanju predsedavanja OEBS-om, kao i Generalnom skupštinom UN.
On je sinteza, sa jedne strane, doktrine iz 2008. godine o neophodnosti paralelnog razvijanja odnosa sa sva četiri stuba globalnog upravljanja (Evropa, SAD, Kina, Rusija) i, sa druge strane, tekovina jugoslovenske diplomatije – obnove odnosa sa relevantnim afričkim i azijskim državama.
Kampanja se fokusirala pre svega na članice SB, ali je rađeno i na drugim uticajnim državama, poput Poljske, Turske, Južne Afrike, i drugih. Državni vrh je istovremeno uputio pisma podrške na pažljivo definisane adrese. Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da je srpski kandidat jedini koji je imao izrađenu detaljnu platformu za modernizaciju UN, na osnovu koje je razgovarano sa relevantnim akterima.
Predstoji nam još jedan krug anonimnog izjašnjavanja u SB krajem avgusta, gde se očekuje da tri prvoplasirana kandidata potvrde svoj rezultat. U septembru ulazimo u završnicu u kojoj se metodologija menja i stalne članice SB direktno pregovaraju o ovim preostalim kandidatima. U toj fazi ishod manje zavisi od kampanje, a više od međusobnog cenkanja i dinamike između velikih sila, ali činjenica da će one razgovarati i o našem kandidatu, otvara interesantan prostor za dobijanje određenih koncesija.
Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika, 15.08.2016.
