Sergej Lavrov je ministar spoljnih poslova Ruske Federacije.
Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov tokom samita G20 u Sankt Petersburgu 2013. godine Photo: Guliver Image / Getty Images
Sjedinjene Američke Države i njihovi zapadni saveznici – pošto su sebe proglasili „pobednicima“ u hladnom ratu – stalno su kršili ključne odredbe međunarodnog prava i pokušavali da celom svetu nametnu sopstvenu volju. Oni su nastavili s pogubnom navikom da zemlje dele na „prijateljske“ i „neprijateljske“, odnosno, produžili su sumnjive geopolitičke igre nultog zbira. Ispostavilo se da uveravanja da se Severnoatlantska alijansa neće širiti na istok – data rukvodostvu Sovjetskog Saveza – nisu ispoštovana, budući da se infrastruktura NATO-a neprekidno sve više približava granicama Rusije. U okviru programa „Istočno partnerstvo“ EU načinjeni su pokušaji da se „države u fokusu“ primoraju na veštački i lažan izbor („ili ste s nama – ili ste protiv nas“), te da se unište njihove istorijski raznovrsne veze s Rusijom. Štaviše, vize nisu ukinute što predstavlja anahronizam koji ometa širenje trgovinskih, ekonomskih, humanitarnih i kulturnih veza, kao i kontakata među ljudima, a što nipošto nije krivica Rusije.
Ruski interesi često su ignorisani, a ruske inicijative – uključujući izradu ugovora o evropskoj bezbednosti – odbijane su, ili stavljane u fioku. S druge strane, istorijsko iskustvo pokazuje da su pokušaji izolovanja Rusije uvek imali ozbiljne posledice po celu Evropu, dok je aktivno uključivanje naše zemlje u zbivanja na kontinentu omogućavalo duge periode mira i stabilnog razvoja.
S ukrajinskom krizom ova negativna tendencija je kulminirala. Mi smo neprekidno, na različite načine, upozoravali na to da bi primoravanje Kijeva na izbor jednog pravca u svojoj spoljnoj politici – opredeljenje za Zapad ili za Istok – moglo da ima veoma ozbiljne posledice po još uvek krhku ukrajinsku državu. To upozorenje niko nije čuo.
Usled državnog udara i nasilnog preuzimanja vlasti – što je Zapad podržao – Ukrajina se našla na ivici raspada. U takvim okolnostima, slobodno izražena volja naroda na Krimu predstavljala je samo odgovor na postupke ultranacionalista koji su svoju zemlju gurnuli u provaliju građanskog rata, umesto da se potrude da konsoliduju ukrajinsko društvo.
Uprkos složenosti situacije, mi čvrsto verujemo da se u Ukrajini još mogu uspostaviti mir i sloga. Da bi se postigao uspeh, od vitalnog značaja je sveobuhvatan nacionalni dijalog predviđen Zajedničkom izjavom koju su 17. aprila 2014. u Ženevi dale Rusija, Evropska unija, Sjedinjene Američke Države i Ukrajina. Očigledno je da u potpunosti, bez izuzetka, moraju da se zagarantuju prava i interesi svih regiona i građana. Rusija dosledno podržava tekuće napore preduzete u okviru procesa iz Minska, koji bi pre svega trebalo da podrazumevaju direktne kontakte Kijeva, Luganska i Donjecka, kao i da uzmu u obzir izbore održane u Donbasu. Da bi se sprečila dalja dezintegracija Ukrajine, bitno je da ta zemlja sačuva svoj neutralni položaj. Mi ćemo i dalje na sve načine doprinositi uspostavljanju povoljne klime za rešavanje krupnih problema s kojima je suočen ukrajinski narod. Istovremeno, treba imati na umu da nas od onoga što smatramo da je ispravno i pravedno neće odvratiti pokušaji da se na Rusiju izvrši pritisak putem unilateralnih sankcija – koje su nelegitimne i koje je Generalna skupština Ujedinjenih nacija osudila.
Dešavanja u Ukrajini negativno su uticala i na dinamiku ruskih odnosa s Evropskom unijom. Evropsku stabilnost ozbiljno su podrili dvostruki standardi Brisela prilikom procene situacije u Ukrajini, stalni napori da se krivica za ukrajinsku tragediju pripiše Rusiji i istrajavanje na akcijama zasnovanim na restrikcijama i pretnjama – što je sve zajedno samo pogoršalo situaciju, budući da ne postoje poverenje i zajednička vizija o načinu izgradnje pouzdane evroatlantske bezbednosne arhitekture zasnovane na jednakosti.
Mi očekujemo da će partneri naći snage da se opredele za konstruktivno i pragmatično traganje za rešenjem nagomilanih problema. Imajući u vidu veliku međuzavisnost evropskih država, uvereni smo da ne postoji alternativa trajnoj konstruktivnoj i plodonosnoj saradnji između Rusije i Evropske unije.
Evropska unija ja naš glavni trgovinski i ekonomski partner. Rusija će i u doglednoj budućnosti biti glavni isporučilac energenata Evropi. Naša zemlja je u tom pogledu uvek poštovala i uvek će strogo poštovati svoje obaveze.
Očigledno je da Evropa, ukoliko ne ujedini kapacitete država u svojim istočnim i zapadnim delovima, neće biti sposobna da obezbedi mesto koje joj s pravom pripada u novom međunarodnom sistemu čiju karakteristiku predstavlja sve veća konkurencija u svim oblastima. Predsednik Vladimir Putin predložio je postepenu harmonizaciju evropskih i evroazijskih integracionih procesa, što uključuje i predlog da se do 2020. godine uspostavi zona slobodne trgovine između Evroazijske ekonomske unije i Evropske unije.
Nema sumnje da bi se mnogi evropski problemi mnogo lakše rešavali ukoliko bismo mogli da se dogovorimo o unapređenju zajedničkog strateškog cilja, odnosno, o postepenom osnivanju zajedničkog ekonomskog i humanitarnog prostora od Lisabona do Vladivostoka, zasnovanog na principima nedeljive bezbednosti i široke saradnje. Mi posedujemo neophodne preduslove za postizanje tog izazovnog zadatka, što podrazumeva zajedničke civilizacijske i kulturne korene, kao i visok stepen konvergencije naših privreda, opredeljenje za jedinstven niz trgovinskih pravila zasnovanih na standardima STO i zajednički interes za promovisanje rasta zasnovanog na inovacijama.
Do sada smo, nažalost, bili svedoci da se stvari odvijaju u suprotnom pravcu. To što se NATO smesta preorijentisao na jezik konfrontacije i na ograničavanje saradnje s Rusijom, kao i povećano vojno prisustvo u neposrednoj blizini ruskih granica, jasno pokazuje da ta alijansa nije sposobna da prevaziđe hladnoratovske stereotipe. Za žaljenje je to što današnji NATO u suštini još predstavlja nasleđe prethodnog perioda.
Po našem mišljenju, proces Helsinki+40 – pokrenut povodom jubileja OEBS-a – mogao bi da olakša rešavanje sistemskih problema u ovoj oblasti, budući da je ta organizacija upravo i osnovana zato da bi se prevazilazile sve vrste prepreka. Ovo će očigledno zahtevati reafirmaciju principa poštovanja nacionalnog suvereniteta i nemešanja u unutrašnje stvari država članica, što uključuje i neprihvatljivost subverzivnih akcija i podrške neustavnoj promeni vlasti.
Nadamo se da će predsedavanje Srbije OEBS-om tokom 2015. godine, slediti navedeni pravac, da će Beograd nastaviti s vođenjem konstruktivne i objektivne politike koja se zalaže za ravnotežu interesa svih država članica ove organizacije.
Požar koji se rasplamsao južno od područja OEBS-a, ističe neophodnost preduzimanja hitnih mera u cilju obnove mehanizama bezbednosti, poverenja i saradnje u velikoj Evropi. Rusija već dugo skreće pažnju na opasnost od širenja ekstremizma i terorizma na Srednjem istoku i u severnoj Africi. Kako su dobile na snazi, radikalne grupe ugrožavaju budućnost čitavih zemalja – što se jasno vidi na primerima Iraka, Sirije i Libije. Po mnogo čemu ova situacija je rezultat slabljenja javnih institucija u mnogim zemljama u tom regionu (uključujući i slabljenje do kojeg je došlo usled spoljnog delovanja); nametanja formula za transformaciju, koje su strane tamošnjim narodima, pri čemu su ignorisani njihov nacionalni običaji i tradicija; kao i opasne prakse podele terorista na „dobre“ i „loše“.
Uspeh u borbi protiv terorista može da se ostvari samo zajedničkim naporima međunarodne zajednice zasnovanim na principima međunarodnog prava, u kojima bi centralnu koordinacionu ulogu preuzele Ujedinjene nacije. Naš predlog je da se pod pokroviteljstvom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija obavi sveobuhvatna analiza svih aspekata problema koji su doprineli jačanju ekstremizma i terorizma u regionu – uključujući i arapsko-izraelski sukob. Ovakva rasprava pomogla bi u osmišljavanju odgovarajućih mera koje bi narodima u tom regionu osigurale mir i prosperitet.
Novije iskustvo nam govori da se izgledi za uspeh povećavaju kada međunarodnoj zajednici pođe za rukom da prevaziđe svoja neslaganja i učvrsti svoje potencijale za rešavanje postojećih problema. Ovo ubedljivo pokazuju uspešno okončanje procesa hemijske demilitarizacije u Siriji, kao i zajednički napori u borbi protiv virusa ebole.
Ruske inicijative u cilju pronalaženja rešenja za situaciju u vezi s iranskim nuklearnim programom – zasnovane na faznom pristupu i principu reciprociteta – zadobile su široku međunarodnu podršku. Stoga je očigledno da bi napredak u toj oblasti imao pozitivan uticaj na situaciju u regionu, kao i da bi podstakao napore koji se ulažu u to da se na Srednjem istoku uspostavi zona bez oružja za masovno uništenje. Na sastancima održanim 23. i 24. novembra 2014. u Beču, ministri spoljnih poslova iz grupe P5+1 primetili su da je u tom pogledu postignut značajan napredak, ali to ipak još nije dovoljno za postizanje konačnog sporazuma. Takođe je utvrđen redosled daljih koraka. Mi nameravamo da nastavimo intenzivne pregovore kako bismo što je moguće brže došli do sveobuhvatnog rešenja.
Situacija u Avganistanu takođe zahteva zajedničke akcije, delimično i stoga što se misija Međunarodnih snaga za podršku bezbednosti (ISAF) bliži kraju. Ta zemlja je prilično nestabilna i za svoje južne susede, uključujući i zemlje u Centralnoj Aziji, još predstavlja izvor ozbiljnih pretnji kao što su terorizam i trgovina drogom. Mi se nadamo da će zdrav razum pomoći u prevazilaženju iracionalnih prepreka otpočinjanju praktične saradnje između NATO-a i Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Napore u vezi s avganistanskim pitanjem važno je pojačati i u drugim forumima, odnosno, u okviru Ujedinjenih nacija i Šangajske organizacije za saradnju.
Rusija pokušava da učini sve što je u njenoj moći kako bi ohrabrila pozitivne i ujedinjujuće tendencije u međunarodnim odnosima. To je glavni cilj naših napora da podstaknemo evroazijske integracione procese. Osnivanje Evroazijske ekonomske unije 1. januara 2015. godine, predstavlja važan doprinos razvoju i stabilnosti postsovjetskog prostora i susednih regiona. U sastav te organizacije ušle su Belorusija, Kazahstan i Rusija, dok će joj se uskoro pridružiti i Jermenija, a kasnije i Kirgistan.
Pored toga što poklanja znatnu pažnju obezbeđenju održivosti globalnog rasta, Rusija aktivno učestvuje i u radu različitih multilateralnih foruma. Dok je 2013. naša zemlja predsedavala grupom G20, usvojeno je više inovativnih inicijativa u vezi s načinima za ubrzanje privrednog rasta. Prioriteti Australije koja je 2014. predsedavala grupom G20, u najvećoj meri su se zasnivali na odlukama usvojenim na Samitu u Sankt Peterburgu.
Godine 2015, Rusija će predsedavati BRIKS-om – grupom koja igra sve značajniju ulogu u međunarodnim odnosima. Ishodi Samita zemalja članica BRIKS-a u Fortalezi, učvrstili su različite dimenzije globalne stabilnosti. Osnivanje Nove razvojne banke s početnim osnivačkim kapitalom od 100 milijardi dolara, kao i Aranžman o rezervama za nepredviđene situacije zemalja članica BRIKS-a s istim početnim kapitalom, kako je predviđeno, treba da održi ravnotežu u okviru današnjeg složenog međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema. Opredeljenje za pojačanu, punopravnu, otvorenu i sveobuhvatnu saradnju – posebno u oblasti privrede i finansija – iznova je potvrđeno na sastanku koji su lideri BRIKS-a održali na marginama nedavnog Samita grupe G20 u Brisbejnu. Mi sada obavljamo pripreme za naredni samit BRIKS-a, čiji ćemo domaćin biti jula 2015. u Ufi.
U poslednje vreme mnogo se govori o okretanju Rusije Istoku. Ono je, između ostalog, prikazano i kao alternativa razvoju naših kontakata sa Zapadom, koji se inače nalaze na silaznoj putanji.
U ovom kontekstu želeo bih da naglasim važnost principa višestrukih vektora, koji predstavlja okosnicu spoljne politike naše zemlje – što je sasvim prirodno za državu koja ima ogromnu teritoriju, kao i istoriju i tradiciju kao što je naša.
Okretanje Rusije ka pacifičkom regionu jedan je od naših nacionalnih prioriteta u XXI veku i direktno je povezano s dinamičnim razvojem istočnih delova zemlje. Mi bismo, naravno, te korake radije preduzimali paralelno s koracima za jačanje veza s Evropom, a ne umesto njih. U vezi s tim, međutim, moramo da uzmemo u razmatranje odluke koje su usvojili naši evropski partneri. Pozitivan primer uspostavljanja produktivnih odnosa orijentisanih ka budućnosti jeste intenzivan razvoj rusko-srpske saradnje koja je do sada prerasla u strateško partnerstvo. Poseta predsednika Putina Beogradu 16. oktobra 2014. godine bila je prilika za postizanje novih sporazuma. Do izražaja su i tada došle potpuna podudarnost ili sličnost pristupa pitanjima koja su razmatrana. Mesec dana kasnije, odnosno, od 14. do 16. novembra, tokom zvanične posete Srbiji patrijarha moskovskog i cele Rusije Kirila, još jednom su potvrđene dubina i trajna priroda istorijskih veza između naroda naših dveju zemalja.
U tom pogledu želeo bih da iznesem neke primedbe na sve jače pokušaje da se Beogradu nametne lažan izbor između Evropske unije i Rusije. Mi polazimo od činjenice da je Srbija suverena zemlja koja vodi nezavisnu spoljnu politiku, uključujući i onu u odnosu na evropske integracije.
Jasno je da na putu ka potencijalnom članstvu postoje brojne prepreke, od nerešenih problema proisteklih iz jugoslovenskog sukoba (koji se osećaju u celom srpskom društvu), do velikih i bolnih reformi što se preduzimaju u različitim oblastima. Stoga nam se nameću ova, ali i druga pitanja: u kojoj meri Evropska unija – koja je sve zabrinutija zbog sopstvenog proširenja – može te aspekte da uzme u obzir i u kojoj meri može da ispolji strpljenje i takt. Problem Kosova još predstavlja ozbiljan izazov, budući da se pokrovitelji Prištine zalažu za stav da priznanje državnosti Kosova bude „cena prijema“ Srbije u Evropsku uniju. Beograd bi u vezi sa svim ovim trebalo da donosi nezavisne odluke.
Što se tiče Rusije, mi smo našim partnerima – i u Srbiji i u Evropskoj uniji – iskreno rekli da približavanje Beograda evropskim integracijama u principu ne odbacujemo, podrazumevajući da ne ugrožava rusko-srpske odnose i naše zajedničke projekte, pogotovu stoga što oni nisu nikakva pretnja za Brisel.
Izbor za koji se srpski lideri opredeljuju jeste i članstvo u Evropskoj uniji i održavanje prijateljskih odnosa i saradnje s Rusijom. Reč je o suverenom izboru koji zaslužuje poštovanje. On je zasnovan na mišljenju većine građana Srbije, kao i na tome što u potpunosti odgovara političkim i ekonomskim interesima zemlje.
Pozivamo svoje partnere u Briselu da se adekvatno postave i da napredak u pregovorima o pristupanju ne povezuju s prekidom prirodnih veza Srbije s Rusijom. Mi verujemo da će se nepotrebne tenzije pre odstraniti kroz dijalog zasnovan na uzajamnom uvažavanju i konstruktivnoj saradnji koja uključuje sve zainteresovane strane i uzima u obzir kontakte između Moskve i Brisela, što će istovremeno osigurati i da proces integracije Srbije u EU bude koristan za sve. Ukoliko taj pristup preovlada, Srbija bi, umesto da se smatra jabukom razdora, mogla da postane most koji će povezivati Zapad i Istok našeg kontinenta.
Ubeđen sam da će viševekovna tradicija bliskosti naših naroda, dubokog uzajamnog osećanja prijateljstva, razumevanja i poverenja – koju mi inače visoko cenimo – dodatno doprineti razvoju saradnje između Rusije i Srbije, uz istovremeno jačanje našeg zajedničkog učešća u pronalaženju rešenja za brojne probleme savremenog sveta – rešenja zasnovana na jednakosti i uzajamnom poštovanju.
U zaključku, redakciji časopisa Horajzons želim uspeh u njenom kreativnom radu, kao što sve najbolje želim i njegovoj čitalačkoj publici.
Deo teksta "Prioriteti Rusije u Evropi i svetu" objavljen je u dnevnom listu POLITIKA
