Sredinom 2014. godine teritorija Srbije zahvaćena je nizom poplava, klizišta i drugih sličnih događaja. Značajni delovi energetske i saobraćajne infrastrukture su oštećeni u tim događajima. Rizici kojima je izložena infrastruktura u Srbiji sada su postali nešto jasniji i javnost je sa njima nešto bolje upoznata. Do sada, međutim, nema znakova da bi bi svi ti događaji mogli uticati na donošenje odluka u vezi postojeće i nove infrastrukture. Odluke su i dalje, čvrsto utemeljene u razvojnoj doktrini iz polovine sedamdesetih godina prošlog veka: doktrini koja je presudno određivala ekonomski i politički razvoj Srbije tokom potonjih četrdeset godina, do današnjeg dana.

Razvoj situacije na međunarodnom tržištu, splet međunarodnih političkih odnosa i tehničkih rizika ukazuju da bi i skromni kapaciteti Srbije za učešće u međunarodnom tržištu energije mogli biti izloženi složenim rizicima. Ti rizici neizbežno izlažu Srbiju dodatnim troškovima čak i ako se ne budu materijalizovali.

Uvećani troškovi za energiju podrazumevaju smanjenje kupovne moći za druge robe i usluge. To vodi smanjenje zaposlenosti, budžetskih prihoda i sposbnosti privrede i stanovništva. Otklanjanje rizika može da zahteva i dodatne troškove budžeta. Država će se tako naći u situaciji smanjenih prihoda i uvećanih troškova. Na žalost, ove okolnosti za sada ne izazivaju pažnju finansijskih stručnjaka i državnih službenika koji se uglavnom bave samo pojedinim delovima državnih dugova i državnih prihoda.

Ovo je prilika da se – po ko zna koji put u toku četrdeset godina – podsetimo značaja efikasnosti konverzije iz goriva (energenata) u upotrebljivu energiju. Produktivnost i efikasnost ovog procesa odredjuje obim neophodne infrastrukture, njenu izloženost rizicima, njenu cenu, njene troškove i njenu svrsishodnost. Efikasnost konverzije ogrevnog drveta u toplotu (grejanje, kuvanje, toplu vodu), lignita u električnu energiju (i toplotu) i električne energiju u toplotu se mogu bitno poboljšati. Lignit i ogrevno drvo se mogu pribaviti uz veću produktivnost i niže troškove. Nije potrebno da se skupa goriva (prirodni gas, mazut, lignit) spaljuju radi proizvodnje toplote niske temperature i daljinskog grejanja. Ukratko, poznata su nam sistemska rešenja kojima se troškovi grejanja stanovništva mogu prepoloviti.

Ovakvo poboljšanje efikasnosti bi naročito uticalo na najsiromašnije porodice – one kod kojih troškovi grejanja čine najveći deo njihovih prihoda i koji su prinudjeni da biraju izmedju lekova i hrane na jednoj strani i grejanja na drugoj.

To bi uvećalo potrošnju stanovništva za najmanje pet procentnih poena, uvećalo zaposlenost i budžetske prihode na jednoj strani a eliminisalo direktne troškove budžeta vezane za energiju na drugoj strani. Taj se efekat može postići merama koje su potpuno u rukama državne uprave: odlukama u državnim preduzećima, tehničkim standardima i upravljanjem državnom imovinom.

Kada bi jedan ovakav program bio praćen poboljšanjem sigurnosti vlasništva, vladivine prava i poštovanja ugovora, mogla bi se stvoriti prilika da privatni vlasnici porade na poboljšanju efikasnosti svojih objekata pa bi se i inženjersko umeće u oblasti energetske efikasnosti zgrada možda moglo primeniti. Ovo bi bio jedan dodatni element uvećane tražnje za domaćim robama i uslugama odnosno uvećanja domaće zaposlenosti. To je efekat koji se propisima o energetskoj efikasnosti i dodatnom administriranju ne može ostvariti ma koliko se dodatnih troškova vlasnicima objekata time nametne.

S druge strane, finansijski program smanjivanja plata i penzija ne bi ni bio potreban. Interesantno je uočiti da sistemsko poboljšanje energetske efikasnosti utiče na sve okolnosti od značaja za fiskalnu konsolidaciju: budžetske prihode i rashode, prihode najsiromašnijih i troškove same administracije. Pored svega, verovatno bi se pogled Srbije na različite medjunarodne probleme bitno promenio a perspektiva pridruživanja Evropskoj Uniji bi izgledala mnogo realnije.

Aleksandar Kovačević,
saradnik Oksford instituta za energetske studije 

Nazad na JIE Pogledi