Jedno od najčešće razmatranih pitanja u pogledu ekonomskog razvoja, ne samo poslednjih nekoliko godina već tokom celog prošlog veka, bilo je i jeste to da li je monetarna politika u stanju da reši probleme niskog nivoa ekonomskog rasta i nezaposlenosti i da ekonomski sistem izvede na održiv put ka punoj zaposlenosti.

Stavovi o ovoj važnoj temi su se u značajnoj meri razlikovali, ne samo u raznim vremenima, već i kroz ekonomsku literaturu, u različitim delovima sveta, ali nekad i unutar samih izvršnih struktura iste zemlje, odnosno između vlada i centralnih banaka.

Kroz istoriju, monetarnoj politici je veoma često postavljan, i još uvek se u SAD i nekim drugim zemljama postavlja kao jedan od osnovnih ciljeva da rešava visoke stope nezaposlenosti i ekonomski rast. U širem smislu, ovaj stav se može nedvosmisleno pripisati teorijama Džona Mejnarda Kejnza i njegovih sledbenika. S druge strane, ovo verovanje je u velikoj meri širom sveta osporavano prethodnih decenija preovlađujućim ciljem monetarne politike - da obezbedi stabilnost cena. Ovaj stav se može, međutim, u širem kontekstu, nedvosmisleno pripisati teorijama Fridriha Hajeka, Miltona Fridmana i njhovih sledbenika.

Obe teorije zapravo tvrde da monetarna politika treba da na najbolji mogući način služi ekonomskom razvoju. Ipak, prva teorija posmatra ovo kao spremnost monetarne politike da obezbedi povećanje ponude novca u vreme usporenog ekonomskog rasta i rastuće nezaposlenosti bez preterane brige o eventualno rastućoj inflaciji, ukoliko do nje dođe kao jedne od nuspojava monetarne politike rukovođene rastom zaposlenosti. Ova teorija stavlja akcenat na zapošljavanje u kratkom roku i smatra primerenim da monetarna politika sledi ove kratkoročne ciljeve jer “…na dugi rok, svi smo mi mrtvi”. Druga teorija, međutim, smatra da je relativna stabilnost cena cilj monetarne politike koji će na dugi rok osigurati punu zaposlenost kao rezultat održivih stopa privrednog rasta. Ona tvrdi da davanje kratkoročnih ciljeva rasta zaposlenosti monetarnoj politici može lako skliznuti u politički motivisanu zloupotrebu monetarne politike uz mogućnost određenih kratkoročnih dobitaka, ali uz dugoročne gubitke u pogledu privredne aktivnosti, stvaranja bogatstva i zaposlenosti.

 

U skorije vreme je finansijska stabilnost dodata kao još jedan primarni cilj monetarne politike pored postojeća dva cilja, i to je u velikoj meri posledica nedavne finansijske krize iz 2008. godine. Ovaj cilj monetarne politike opet ima zadatak da bude u funkciji održivog ekonomskog razvoja. Jasno je uočeno da politika monetarne ekspanzije (rast količine novca uz niske kamatne stope) može da podstakne leveridž (zaduživanje) u svrhu kupovine imovine kao što su nekretnine, akcije, obveznice itd. stvarajući tzv. špekulativni balon. Po pravilu, jasno je uočeno da nakon što špekulativni balon pukne, recesija pogađa privredu uz značajne gubitke u privrednoj aktivnosti i zaposlenosti. To je bio slučaj 2008. godine sa cenama nekretnina, kao što je to bio slučaj i 1929. godine sa cenama akcija na Volstritu. Kamatne stope su 1929. godine u SAD bile niske delimično i zbog toga što su Federalne rezerve (Centralna banka SAD) pokušavale da podrže sve slabiju britansku funtu u režimu zlatnog standarda. Čak i tada je uočeno da takva ekspanzivna monetarna politika Federalnih rezervi u pogledu niskih kamatnih stopa može stvoriti špekulativni balon na Volstritu, ali su korektivne mere došle prekasno. Sada, više od 80 godina kasnije, finansijska stabilnost je u potpunosti priznata kao jedan od primarnih ciljeva monetarne politike.

 

Ovi ciljevi, dakle, zaposlenost, stabilnost cena i finansijska stabilnost, su međutim često suprotstavljeni. Čvrsto insistiranje na jednom od njih može da dovede do ekonomske katastrofe. Velika Britanija je posle Prvog svetskog rata insistirala na vraćanju na zlatni standard. Godine 1925. uspostavljena je predratna cena zlata u odnosu na britansku funtu. Međutim, to je postignuto uz višegodišnje visoke kamatne stope, gubitka konkurentnosti i deflaciju (pad cena) u zemlji sa stagnirajućom privredom i visokom stopom nezaposlenosti. Francuska je otprilike u isto vreme značajno devalvirala svoj franak u odnosu na zlato, imala veću prosečnu inflaciju u odnosu na Britaniju, ali je povratila svoju konkurentnost, povećala zaposlenost i pojavila se kao finansijska sila tog doba. Sa druge strane, Nemačka je imala svoje iskustvo sa masivnim povećanjem novčane mase 1922-23. godine "radi zadovoljavanja potreba vlade i privrede". Ishod je bio dobro poznata epizoda neobuzdane hiperinflacije sa razornim posledicama po zaposlenost i privrednu aktivnost. Epizoda zlatnog standarda posle Prvog svetskog rata se može koristiti i kao dobar primer toga šta se može dogoditi kada je ciljanje kursa prenaglašeno.

 

Ove i druge loše epizode sa ponekad razornim posledicama "aktivne monetarne politike" su dovele do Fridmanovog k-procentnog pravila koje je zagovaralo da centralna banka konstantno povećava količinu novca u opticaju svake godine, u skladu sa prosečnom stopom privrednog rasta, bez obzira na poslovne cikluse. To je bila suština i teorijska osnova ciljanja monetarnih agregata kao monetarne strategije u nekim uspešnim evropskim zemljama 1970-ih i 1980-ih. Međutim, ova strategija nije uzimala u obzir nestabilnost (volatilnost) brzine opticaja novca u ekonomiji. Ovaj napredak u načinu razmišljanja, između ostalog, doveo je do ciljanja inflacije kao dominantne monetarne strategije današnjice, gde novac (monetarni agregati) nije fiksan niti raste po fiksnoj stopi, već varira i uvek pokušava da obezbedi dovoljno likvidnosti za održivi ekonomski rast, ali ne dovoljno za inflaciju iznad ciljane stope inflacije.

 

Dakle, da li monetarna politika može u značajnoj meri podržati razvoj, naročito u jugoistočnoj Evropi? Da. Adekvatna likvidnost uz relativnu stabilnost cena, kredibilne monetarne institucije i visok stepen poverenja u domaću valutu i finansijske institucije i tržišta su jedan od osnovnih stubova održivog privrednog razvoja. Jugoistočna Evropa je još uvek daleko od tih standarda i mnogo toga još može da se unapredi. Kad god dođe do groznice u sistemu sa visokom telesnom temperaturom (visoke kamatne stope) i niskom telesnom aktivnošću (ekonomska aktivnost), to je jasan znak da je pacijent ozbiljno bolestan i da u značajnoj meri mora poboljšati svoje zdravlje. I još jedna važna napomena: svaki pacijent mora da dobije za njega specifičnu terapiju.

Prof. dr Dejan Šoškić
Guverner Narodne banke Srbije 2010-2012.

Nazad na JIE Pogledi